Prvih nekoliko meseci trudnoće za Emu bili su pravi izazov. Nije to bila samo mučnina i umor – najveći problem bila je njena svekrva, Dragica.
Nakon venčanja, Ema i njen muž Ivan privremeno su živeli u kući njegovih roditelja. Iako je u početku sve bilo u redu, čim je Ema ostala trudna, sve se promenilo. Svako jutro bilo je prepuno prigovora:
— Šta si to skuvala? Bljutavo je.
— Vidi prašinu na polici, po ceo dan se izležavaš.
Ivan nije ozbiljno shvatao njene žalbe.
Stanje je postajalo sve teže. Mučnina, slabost, nesanica – a Dragica nije pokazivala ni trunke milosti. Jedne noći, Ema je gotovo da nije spavala. Oko pet ujutru konačno je utonula u san, kada je naglo osetila kako joj neko trga jorgan. Otvorila je oči i ugledala Dragicu iznad sebe:
— Ustaj, lenštino! Ja sam gladna! Koliko možeš da spavaš!
Ema je drhtala, pokušavajući da objasni:
— Mama, molim vas, loše mi je… Povraćala sam celu noć.
— Svoje boljke ostavi za sebe! Žene su u moje vreme rađale u polju i nisu se žalile! – odbrusila je Dragica.
Ema je shvatila da dalje ovako ne može. Ako Ivan neće reagovati, rešila je problem na svoj način. Te noći, kada su svi zaspali, sakrila je mali bluetooth zvučnik u hodniku, tačno ispred vrata Dragicine sobe, i pustila tihi snimak dečijeg plača i šapata.
Prvih nekoliko minuta ništa se nije dešavalo, ali onda je Dragica skočila iz kreveta, srce joj je ubrzano kucalo. Činilo joj se da čuje neobične glasove i zvuke – i ubedila se da su to duhovi pokojnog muža. Do jutra nije sklopila oči.
Sledećih noći, šapate je čula sve jasnije, a strah je rastao. Počela je da moli i da se ponaša drugačije. Više nije vrištala, nije prigovarala, a noću je u kući zavladala tišina.
Ema je svoj cilj postigla: nije se borila vikom, već pametnošću. Naučila je svoju svekrvu poštovanju i ljubaznosti, i konačno dobila mir koji joj je bio potreban tokom trudnoće.
