Planirala sam savršenu rođendansku rođendansku večeru. Upalila sam poslednju sveću na stolu, namestila crvene ruže u vazu, a miris pažljivo spremljenog ručka ispunio je ceo stan. Sve je bilo savršeno — osim jedne stvari. Sat je pokazivao 19:45, a Tyler nije bio tu. Petnaest minuta kasnije, čuo se smeh i glasovi njegovih prijatelja. Vrata su se otvorila, a Tyler je ušao sa kutijom pice, a za njim trojica prijatelja noseći pivo.
Stajala sam u prolazu dok su oni zauzimali dnevnu sobu, a Tyler me je pogledao kao da me prvi put vidi tog dana. „Hej, dušo… nisam stigao da ti javim. Momci hoće da gledaju utakmicu ovde, nije problem, zar ne?“ rekao je kao da je to sasvim normalno.
„Danas je moj rođendan, Tyler,“ rekla sam mu tiho, ali jasno. Njegovo lice se momentalno promenilo. „Oh… da, srećan rođendan,“ izustio je kao da je zaboravio.
Povukla sam se u trpezariju i zatvorila vrata za sobom. Nisam vikala, nisam plakala, samo sam izvukla crnu svesku koju sam jednom davno nazvala „Operacija: Buđenje“. Ovo veče bilo je njegov poslednji test.
Dok su Tyler i njegovi prijatelji navijali i pili pivo u dnevnoj sobi, ja sam se presvukla u elegantnu burgundi haljinu, našminkala usne jarkocrvenim karminom i savršeno počešljala kosu. Pogledala sam se u ogledalo i nasmejala se.
Poslala sam Tyleru poruku: „Hej, sećaš li se onog rođendanskog obećanja? Večeras ga ispunjavaš. Vidimo se za 30 minuta.“ Nakon toga sam pažljivo servirala večeru — ne da je bacim, već da je podelim.
U 21 sat, na vrata je pokucao Aleks, moj najbolji prijatelj s fakulteta, kojeg Tyler nikada nije voleo. „Izgledaš kao nevolja,“ rekao je sa osmehom. „Odlično,“ odgovorila sam.
Seli smo za sto, nazdravili čašom vina i smejali se glasnije nego što sam to radila mesecima. Dok su oni vikali uz televizor, mi smo pričali o životu, poslu i budućim planovima, bez telefona i bez ometanja.
Nakon nekog vremena, Tyler je konačno shvatio šta se dešava. Pitao je besno: „Ko ga je zvao?“ „Ja,“ odgovorila sam smireno. „Ti si otkazao. Ja sam našla nekoga ko neće.“
Njegovi prijatelji su razmenili poglede, a jedan je čak zvižduknuo. Tyler se zacrveneo i rekao: „Ozbiljno sada radiš ovo?“ „Ne, Tyler,“ rekla sam ustajući, „ovo si ti uradio. Ja samo završavam.“
Podigla sam čašu i nazdravila: „Za slobodu.“ Aleks se nasmejao i kucnuo čašom o moju. „I za rođendane koje niko neće zaboraviti.“
Tyler je ćutao. Po prvi put — bez reči.
