Kada se priroda u punom sjaju probudi iz zimskog sna, kada zelene krošnje ponovo ovladaju krajolicima, a dani postanu duži i topliji, dolazi vreme jednog od najznačajnijih praznika u srpskom narodnom kalendaru – Đurđevdan. Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja 6. maja u čast Svetog Đorđa, a praznik nosi slojevitu simboliku: zaštitu, zdravlje, početak novog životnog ciklusa i slavljenje prirode.
Iako je sam dan obeležen liturgijama i okupljanjima, prava snaga Đurđevdana leži u predvečerju i jutru koje mu prethodi. To su trenuci kada se u tišini doma i mirisu cvetova prepliću vera, tradicija i najdublja ljudska potreba – biti u skladu s prirodom i jedni s drugima.
Jedan od najprepoznatljivijih običaja je branje zelenih grana – mladih i svežih, koje se potom koriste za ukrašavanje doma. Najčešće to radi muškarac iz porodice, koji rano ujutro odlazi u šumu, livadu ili voćnjak da donese simbole plodnosti i rasta. Grane se pažljivo postavljaju na ulazna vrata, prozore i pomoćne objekte poput štala i ambara. Ovaj običaj ne nosi samo estetsku vrednost – on je čin poziva prirodnim silama da zaštite dom, donesu rodnu godinu, zdravlje ukućanima i blagostanje u gazdinstvu. Prilikom ukrašavanja izgovara se i arhetipska molitva u obliku narodne izreke:
„Neka bude zdravlja, voća i useva u domu, polju, oboru i štali.“
Ova jednostavna rečenica obuhvata sve što je čoveku na selu, ali i čoveku u prirodi, najvažnije. Pored grana, sakuplja se i raznoliko bilje – odabrano cveće i lekovite trave poput đurđevka, mlječike i maslačka – koje se povezuje u vijence. Ti venci se pažljivo pletu i potom vešaju iznad ulaza, gde ostaju sve do narednog Đurđevdana. Čin pletenja venaca ima višestruku simboliku: poštovanje prirode i njenih ciklusa, prizivanje blagoslova na dom i verovanje u zaštitu od bolesti i zla. Pletenje je često povereno ženama, a veruje se da trud i vreme uloženi u izradu venaca donose snagu biljkama u dvorištu, bašti i okolini.
