Ulazak u brak često sa sobom donosi značajne promene — emocionalne, životne i svakodnevne. Za mnoge žene, to je trenutak kada prihvate ulogu supruge, partnerke i domaćice sa ponosom i nadom. Tako sam i ja krenula: kad sam izgovorila “da”, verovala sam da počinjem novo poglavlje ispunjeno izazovima, ali i prilikama da postanem idealizovana verzija žene i supruge.
U početku sam bila potpuno posvećena. Smatrala sam da uredan dom, savršeno kuvanje i organizovan životni prostor pokazuju moju ljubav i posvećenost. Sve je moralo biti besprekorno — od kuhinje, do postavljenih jastuka. Ali, s vremenom sam počela osećati težinu te svakodnevne borbe. Umesto zadovoljstva, vladala je iscrpljenost i stalni strah da nešto neće biti dovoljno dobro.
Dom je prestao da bude utočište. Postao je zadatak koji me je zarobljavao. Svaki dan ponavljala su se isti rituali:
-
čišćenje i sređivanje čitavog prostora
-
pranje i peglanje veša
-
pripremanje obroka s posebnom pažnjom
-
raspoređivanje sitnica da sve bude “na svom mestu”
To više nije bio samo dom, nego zamka — urednost je postala zahtev, ne izbor. Provodila sam po više od deset sati dnevno na kućnim poslovima, bojeći se neočekivanih poseta i kritika. Trebalo je mnogo snage da shvatim da savršeni dom ne sme da postane moj zatvor.
Posmatrala sam žene oko sebe koje nisu opterećene svim tim zadacima. Dok sam ja brinula o uniformnosti zavesa i položaju peškira, one su odlazile u šetnju, družile se, uživale u spontanosti. Nisam razumela — dok nisam shvatila da sam, iz želje da budem savršena, izgubila sebe.
Kako su godine prolazile, počela sam da preispitujem sopstvene motive. Postavila sam sebi pitanje: “Za koga ja ovo radim?” Polako sam otpuštala kontrolu — dozvoljavala sebi da ne završim sve, da izađem napolje čak i kad je sudopera puna, da prihvatim susret sa prijateljicom bez griže savesti.
S vremenom sam shvatila: ljudi ne pamte usisane sobe, nego trenutke koje delimo. Ne pamtim savršeno složene peškire — ali pamtim zagrljaje, osmehe, razgovore. Zbog toga sam odlučila da dom ne bude definišući, već dopunski deo mog života, ne prepreka.
Danas sebi dopuštam:
-
da provedem ceo dan bez plana
-
da spustim peglu i uzmem knjigu
-
da odem u šetnju umesto da čistim svaki ugao
-
da pevam, smejem se i odmorim bez osećaja krivice
Savršen dom ne traje — ali ljubav, toplina, naše prisustvo u odnosima i sloboda duše ostaju zauvek. Kad dozvoliš sebi da živiš, kuća, sa svim svojim kutcima i nepravilnostima, prestaje biti zatvor — postaje mesto u kojem dišeš slobodno.
