Baba je imala 93 godine kad je preminula, i kao što to biva u malim mestima, njena porodica je držala telo kod kuće dva dana da bi svi mogli doći i oprostiti se. Selo je pripremalo dostojanstven ispraćaj, kako to običaji nalažu.
Kad je došlo vreme da se baba pripremi, telo se ukočilo, pa su mama i komšija odlučili da joj pomognu. Komšija, dobri čovek iz kraja, pita:
– Gde je baba?
Mama odgovara:
– U sobi, slobodno uđi.
Komšija uđe, zadrži dah i kreće da pomogne – a onda odjednom – vriska! Baba viče, komšija viče, ja iz hodnika vrištim, mama utrčava da vidi šta se dešava!
U tom trenutku mama samo kaže:
– Pobogu, komšija, ne ta baba – to ti je njena sestra, došla na sahranu!
Pouka priče? Ponekad, kad želimo da pomognemo, treba još jednom da proverimo detalje. Tako nastaju priče koje se u selu prepričavaju decenijama.
