Neobičan susret koji me naučio koliko je priroda fascinantna**
Sve je počelo kao sasvim obično, tiho jutro. Izašao sam napolje sa zalivnikom u ruci, spreman da obiđem cveće i proverim da li su mačke opet nešto prevrnule tokom noći. Sunce se tek probijalo, a bašta je mirisala na vlagu i svežinu.
Međutim, čim sam otvorio kapiju, osetio sam nešto neobično u vazduhu — miris koji nisam mogao odmah da prepoznam. Bio je težak, zemljan i nekako drugačiji od uobičajenog mirisa jutarnje bašte.
Koračao sam prema cvetnoj gredici, a onda sam ga ugledao.
Na zemlji je ležalo nešto što je izgledalo kao kombinacija biljke i morskog stvorenja. Jarko crvene „prste“ širilo je u obliku zvezde, ističući se na tamnoj zemlji. Bio je to prizor koji je istovremeno izgledao i neobično i privlačno.
Na trenutak sam zastao, pitajući se šta bi to moglo biti. Da li je gljiva? Da li je neka retka biljka? Ili je možda nešto što su mačke donele iz komšiluka?
Nisam želeo da ga diram rukama, pa sam napravio fotografiju i ušao unutra da pretražim internet.
Otkrivanje tajanstvenog imena
Nakon nekoliko sekundi pretrage, pojavio se naziv koji zvuči kao iz horor priče:
Anthurus archeri, poznatiji kao „Đavolji prsti“.
Uprkos dramatičnom imenu, gljiva nije opasna. Potiče iz Australije i Tasmanije, ali se vremenom proširila i na druge delove sveta, uključujući Evropu. Njeno neobično crveno „grananje“ samo je prirodni deo njenog razvoja.
Još zanimljivije je to što ova gljiva zapravo raste unutar svojevrsnog „jajeta“ koje se nalazi u zemlji. Kada dođe vreme, spoljni sloj puca, a iz njega se šire crvene „grane“ koje izgledaju kao prsti.
Miris koji sam osetio napolju nije bio znak opasnosti — naprotiv, to je način na koji gljiva privlači insekte koji joj pomažu da širi svoje spore. Priroda, kao i uvek, koristi iznenađujuće strategije za opstanak.
Reakcije širom sveta
Dok sam čitao, otkrio sam da nisam jedini koji se iznenadio ovim prizorom. Mnogi ljudi koji se prvi put susretnu sa „Đavoljim prstima“ pomisle da je reč o nekoj retkoj, zastrašujućoj pojavi. Fotografije ove gljive neretko kruže društvenim mrežama uz komentare iznenađenja i neverice.
Ali prava istina je jednostavna:
to je samo jedan neobičan dar prirode — malo neklasičan, pomalo misteriozan, ali potpuno bezopasan.
Novo poštovanje prema prirodi
Sutradan sam opet obišao baštu, ali ovaj put sa drugačijim osećajem. „Đavolji prsti“ su i dalje bili tu, blago rašireni, kao da pozdravljaju jutarnje sunce. Iako su me u prvi mah zbunili, sada sam ih posmatrao sa dozom poštovanja.
U svojoj neobičnosti, podsetili su me na nešto važno:
priroda ne mora uvek biti lepa da bi bila fascinantna.
Ponekad je neobična, ponekad nepredvidiva, ali nas uvek iznova podseća koliko malo znamo o svetu koji nas okružuje.
Od tada taj deo bašte posmatram s posebnom pažnjom — ne zato što me plaši, već zato što me podseća da se i u najpoznatijim kutkovima mogu kriti čuda koja čekaju da budu otkrivena.
Jer čak i u sopstvenom dvorištu, priroda može da nas iznenadi, pouči i ostavi bez teksta.
