Ja i moj muž smo se vjenčali prije godinu dana. On ima 29, ja 27. Pre nedelju dana sam mu saopštila najlepšu vest – da sam trudna. Od tada, svako veče on sačeka da ja prva zaspim. Kada ga pitam zašto to radi, uvek mi daje isti odgovor:
“Tako je meni lakše, lepše se osećam onda…”
U početku mi je to delovalo čudno i bila sam ubeđena da se nešto krije iza toga. Jedne večeri rešila sam da se pravim kako spavam, a zapravo sam ga posmatrala. Posle nekog vremena on se tiho približio mom stomaku i počeo da priča sa bebom.
Govorio je:
“Biću ti divan tata. Kupovaću ti igračke, vodiću te na sladoled, uradiću sve što moj otac nikada nije radio za mene…”
U tom trenutku srce mi se steglo. Samo sam se okrenula i pogledala ga sa suzama u očima, misleći kako sam srećna što imam tako dobrog muža, i koliko mi je žao što je on u detinjstvu morao da prođe kroz bol i nedostatak roditeljske ljubavi.
Tada sam shvatila – iako ga njegova prošlost boli, on je odlučio da našoj budućoj bebi podari sve ono što je njemu nedostajalo.
To je trenutak kada sam postala još sigurnija da sam napravila pravi izbor i da imam pored sebe čoveka koji će biti i dobar muž, i još bolji otac.
