Primljen sam na intenzivnu negu u ponedeljak. Dan ranije sam košio travu, dok su moja supruga Anna i pastorci, Lucas i Emily, pakovali stvari za dugo očekivani odmor. Rekli su da će otkazati put ako se ne osećam dobro, ali ja sam im rekao da idu – bio sam uveren da je u pitanju samo umor i vrtoglavica.
Te noći sam se onesvestio u hodniku, pokušavajući da dohvatim telefon. Sledeće čega se sećam bio je beli plafon bolničke sobe i alarmi koji su pištali kraj mog kreveta. Doktor mi je rekao da sam jedva preživeo tešku sepsu i da je moj dolazak u bolnicu bio skoro prekasno. Pitao sam za porodicu, ali medicinska sestra mi je tiho odgovorila da nisu došli.
Prošlo je nekoliko dana, a moja porodica se nije pojavljivala, niti su me kontaktirali. Tada sam saznao od jedne sestre da su supruga i pastorci otišli na put u Kostariku. Kada sam konačno uspeo da uključim telefon, otkrio sam slike i video zapise sa njihovog odmora – i na jednoj fotografiji Anna je bila sa drugim muškarcem.
Iako sam bio u bolnici, koristio sam bolnički Wi-Fi da kontaktiram advokata. Svaki dan provodio sam u razgovorima s njim, pripremajući dokumente za promenu testamenta. Svoju imovinu, uključujući kuću i ušteđevinu, prepisao sam na poslovnog partnera Davida, kome verujem.
Snimci sa kućnih kamera koje sam ranije postavio otkrili su neprijatne detalje – razgovore Ane i Lucasa o planovima za moju imovinu, uključujući i životno osiguranje. Taj prizor me je iznova ranjavao, ali me je i motivisao da se borim.
Nakon tri nedelje oporavka, Anna i pastorci su došli u bolnicu, osmehujući se i ne pokazujući kajanje. Pustio sam im snimke i objasnio da je sve što su planirali sada bez vrednosti. Policija je došla po njih na ispitivanje zbog sumnji u prevaru i zaveru.
Dok su ih izvodili, osetio sam mir – prvi put nakon dugo vremena. Nisam znao šta će sud odlučiti, ali znao sam da više nisam njihov problem. Preživeo sam, ali sam i pobedio.
