Miša je tiho zakucao na vrata, zatim sve glasnije, dok se njegov glas nije razlegao hodnikom:
— Šta se ovde događa?
Vrata su se sa druge strane širom otvorila i pojavila se komšinica, tetka Lilja, obučena u izbledele kućne haljine sa viklerima u kosi. Njeno lice, obično blago, bilo je puno neizgovorenih reči.
— Mišo, sinko… — započela je polako. — Tvoja majka je bila ovde.
Miša je spustio pogled na novu bravu i osetio težinu u grudima. Znao je da iza tih vrata ne čeka samo praznina zidova, već i život koji je nekada gradio.
Lilja je sa nelagodom nastavila:
— Izbacila je tvoju Olenku. Vikala je, vređala je, a jadna devojka je plakala dok je pakovala stvari. Onda je došao Zahar…
— Zahar? — pitao je nepoverljivo.
— Tvoj brat. Dovukao je prijatelje i rekao da sada on živi ovde. Sutradan su promenili bravu.
Tišina je postala teža od svake reči, dok je Miša duboko disao.
Kada su se vrata otvorila, ugledao je prizor nalik noćnoj mori. Zahar je stajao na pragu, neobrijan, u prljavoj majici, sa pogledom čoveka koji je odavno odustao.
— Oh, vratio se mali brat — podrugljivo je rekao dok je iz stana dopirao miris piva, dima i trule hrane.
Miša je zakoračio unutra, ali svaki korak po zagađenom prostoru delovao mu je kao udarac. Njegov nekadašnji dom bio je razrušen – zidovi išarani, sofa poderana, pod prljav sa mrljama. Na stolu su bile prazne boce, opušci i zgužvane kese.
— Šta si uradio sa mojim stanom? — šapnuo je.
Zahar je slegnuo ramenima:
— Ništa, samo sam ga malo „osvežio“. Momci su slavili useljenje.
— Useljenje? Ovo je moj stan! Gde su Oljine stvari? — glas mu je postao hladan.
Zahar se nasmejao praznim smehom:
— Mama mi je rekla da sve spakujem i bacim. Nema razloga da čuvaš staro smeće.
Miša je pogledao kroz prozor i video pored kontejnera gomilu – Oljine haljine, njegove knjige, njihove fotografije, sve bačeno u blato.
Izvadio je telefon i rekao:
— Zovi je, mama. Sad.
Ušla je Lidija Petrovna, majka, sa istom strogošću kojom je krotila sinove ceo život, uvek savršeno odevena, sa torbom kao oklopom.
— Sine — rekla je lažno blago — sve sam uradila za tvoje dobro.
Miša je seo kao da je na sudu, a ona je stajala kao sudija i porota.
— Za moje dobro? Izbacila si ženu koju volim i uselila pijanca u moj dom.
— On je tvoj brat — podsetila ga je — Porodica je najvažnija. A ta tvoja… kako se zove?
— Olja — rekao je jasno.
— Da, da. Nije za tebe. Ti si ozbiljan i obrazovan čovek, a ona radi u salonu…
Miša je duboko udahnuo da zadrži bes.
— Radi jer želi da zaradi i bude nezavisna.
— Naravno, sve dok ne dobije prsten, pa kraj tvoje slobode — odmahnula je rukom.
Reči su bile teške, pune godina majčine posesivnosti.
— Mama — rekao je tiho, ali odlučno — ti si bacila njene stvari. Znaš li da je među njima bila fotografija njene bake i njena omiljena knjiga?
— Krpe i papiri — hladno je odgovorila. — Neka počne iznova.
Miša je prvi put video majku kao stranca. Njen hladni izraz zamenio je toplinu koju je nekada poznavao.
Sukob je izbio pun starih rana i neizrečenih osećanja. Miša je govorio o ljubavi i životu, a ona o strahu da će izgubiti kontrolu i ostati sama.
— Ne želiš da budem srećan — rekao je na kraju. — Hoćeš da budem samo tvoj.
— Gluposti! — povikala je, glas joj je drhtao.
Zahar je ćutao, spuštenih ramena. Miša ga je tužno pogledao.
— Kad si bio trijezan poslednji put? Kad si radio? Kad si nekome trebao?
Zahar nije imao odgovor. Sedeo je kao uhvaćeno dete.
Lidija je pokušala da se umeša, ali Miša je pogledom zaustavio.
— Ne štiti ga više, mama. Od čega? Od života?
— Htela sam samo najbolje za njega — šapnula je.
— Oduzela si mu prilike da odraste — odgovorio je — kao i meni.
Tišina je pala, dok je tiho radio stari televizor.
Kada je ustao, Miša je znao šta je odlučeno.
— Zahar može ostati do kraja meseca, posle neka plaća stanarinu.
— Kako? — upitala je majka. — Nema posao!
— Naći će — rekao je smireno — vreme je da se nauči odgovornosti.
Lidija je posegnula za njegovom rukom, ali on ju je nežno odmakao.
— Mama, idem da pronađem Olju i izvinim joj se. Za sve.
— Šta ako ti ne oprosti? — tiho je upitala.
Miša se okrenuo:
— Onda sam izgubio jedinu osobu koju sam istinski voleo. Zbog tebe.
Nije joj dao da odgovori. Uzeo je kaput i izašao. Vrata su se zatvorila tiho, kao da je iza sebe ostavio jednu epohu.
Na stepeništu ga je dočekala hladna večer, mirisala na kišu i promenu. Pogledao je prema prozoru, gde je vetar nosio polomljeni okvir sa slikom njih dvoje, srećnih u danu koji je nekada bio beskrajan.
Podigao je fotografiju, pažljivo kao uspomenu i znao – sve što je srušeno, može se ponovo izgraditi, ali ovaj put, daleko od majčine sjenke.
