Marina je završavala čišćenje kuhinje nakon uspješne večere. Igor je sa zadovoljstvom pojeo njenu poznatu gljivarsku pitu, a čak je i Nastja, koja je često kritizirala Marinina jela, tijekom čajne pauze uzela dva komada. Ruke joj još uvijek bijahu posute brašnom dok je ubacivala prljavo posuđe u mašinu. Naizgled – mirna večer, poput mnogih drugih. Igor je najavio: „Idem se tuširati, sutra igram fudbal s društvom, moram se odmoriti.“
„Opusti se malo,“ odgovorila je Marina s osmijehom. Nastja je sjedila na kauču, potpuno uronjena u telefon. Pojavila se bez najave, došla “samo na vikend”, noseći planine torbi, s onim istim namrgođenim izrazom lica.
Marina je znala da ne smije pretjerati s očekivanjima – tri godine braka naučile su je toleranciji i tišini. Igor je redovno ponavljal: „Nastja je napeta, ali naviknut ćeš se. Nemoj to shvaćati previše ozbiljno.“
„Hoćeš li čaj?“ upitala je Marina, provirujući kroz vrata.
„Ne,“ odbrusi Nastja, ne dižući pogled s ekrana.
Marina slegne ramenima i nastavi svoj posao, dok Nastja tiho tipka. Zrakom se začu glas iz kupatila – voda teče. Marina je posegla za šoljom, počela kuhanje čaja. U tom trenutku, iz dnevne sobe dopre tiši šapat:
„Mama, kako si? Da, kod njih sam… Da, opet je skuhala svoju glupost… Razgovarala sam s advokatom…“
Marina zastade – srce joj zaskoči. Nastja je tiho izgovarala rečenice koje su nosile težinu. „Stan je prešao od bake na Igora, ne na oboje… Možeš ga skinuti s registracije… Igor će potpisati bilo što ako mu se pristupi na prav način…“
Šolja je iskliznula iz Marininih ruku i razbila se na podu. Učinila je što je mogla da sakrije šok.
„Šta se tamo dešava?“ Nastja podigne ton.
„Samo sam ispustila šolju,“ odgovori Marina smireno, pokušavajući prikriti nemir.
„Ti praviš nered,“ nastavi Nastja, smješkajući se. „Bila si previše opuštena.“ Onda se vrati u dnevnu sobu.
Marina ostane u kuhinji, držeći komade razbijene šolje. Osjećala se kao gost u vlastitom domu – taj trenutak promijenio je sve.
Te noći, dok je Igor hrkao pored nje, Marina nije mogla pronaći mir. Iako je Igor bio dobar muž, činio se pasivan pred Nastjinim namjerama.
Sutradan ujutro, donijela je odluku – posjetiti advokata. Kancelarija je bila uredna i profesionalna. Advokat Sergej Valentinovič postavi ključno pitanje: „Kome pripada stan? Jeste li vi prijavljeni kao stanari?“ Marina odgovori potvrdno – odmah nakon vjenčanja su prijavili prebivalište.
Advokat objasni da je od ključne važnosti saznati ko je pravni vlasnik stana. Ako je stan u isključivom vlasništvu Igora, situacija je ozbiljnija. Ukoliko su oboje vlasnici – nema osnove za izbacivanje.
Natrag kod kuće, Marina je tiho počela prikupljati dokumente – račune, dokaze o renoviranju, ugovore. Igor je bio nepovjerljiv, Nastja je planirala strategije manipulacije. Ali Marina nije posustajala.
Jedne večeri, odlučila je suočiti ih: „Igore, čula sam tvoj sestri kako razgovara sa majkom… Govorila je da bi bilo najbolje da stan prebaciš na sebe i izbaciš mene.“
Uznemireni, Igor je pokušao procijeniti situaciju. Marina izvadi fascikle – sve dokaze koje je sakupila: računi, ugovori, izvadci. Tišina je ispunila prostoriju.
Nastja nije imala objašnjenje – ubrzo je pobacala torbe i otišla. Igor je stao uz Marinu: „Dosta je, ne želim ovako.“
Taj trenutak bio je odsudni preokret. Marina se osjećala potpunije – stan više nije bio samo Igorov, već zajednički, s njenom jasnom ulozi i pravom glasa.
I od tog dana, stvari su se promijenile. Nastja nije više dolazila, Vera, majka, počela je držati distancu. Marina i Igor postadoše tim, ravnopravni i svjesni svoje zajedničke moći. Marina znala da nikada više neće dozvoliti da neko kroji njenu sudbinu iza njenog leđa.
