Margaret Lejn i dalje jasno pamti ono jutro: sunce je sijalo nad lukom, galebovi su krstarili nebom, dok je Daniel spremno pripremao čamac, a njihova desetogodišnja ćerka Emily veselo mu je mahala: „Vidimo se za dva dana, mama!“
Međutim, dve noći su prošle bez ikakvog poziva. Do ponedeljka, obalska straža je započela potragu duž obale, ali pronašli su samo deo rashladne kutije na plaži – bez traga čamcu, pojasu za spašavanje ili bilo kakvog objašnjenja.
Grad je bio u tihoj žalosti, a Margaret je ostala sama. Godinama je palila svećice na praznim rođendanskim tortama, pišući pisma za Daniela i Emily koja nikada nije poslala.
Sve se promenilo dvanaest godina kasnije, dok je čistila stari radni sto, kada je pronašla kovertu skrivenu iza fioke. Na koverti je u Danielovom rukopisu pisalo:
„Ako nam se ikada nešto dogodi, traži me u Wilmingtonu. Ne mogu sada objasniti. Oprosti mi.“
Margaret je drhtala dok je čitala, zbunjena i puna pitanja. Da li su bili živi? Zašto nisu nikada došli kući?
Već sutradan kupila je kartu i krenula ka Wilmingtonu. Kada je stigla i ugledala mirnu marinu, noge su joj se odsjekle. Na jednom od vezova stajao je muškarac koji joj je bio istovremeno stran i poznat…
Srce joj je ubrzano kucalo dok je gledala u čoveka na kraju mola. Okrenuo se, i bio je to Daniel – stariji, sa bradom, ali i dalje prepoznatljiv.
„Daniel?“ – glas joj je drhtao.
On je koračao ka njoj, oči pune suza. „Margaret, nisam znao da li ćeš me ikada pronaći.“
„Mislila sam da ste mrtvi!“ viknula je. „Dvadeset godina sam živela sama, zašto si nas ostavio?“
Daniel je spustio pogled. „Nismo nestali zbog oluje. Te noći sam saznao da ljudi kojima sam dugovao planiraju da nas ubiju. Morao sam da biram – da vas spasem ili da ostanemo i rizikujemo da nas pronađu.“
„Sakrio sam Emily i sebe, promenili smo identitete. Mislio sam da je jedini način da te zaštitim taj da poveruješ da smo nestali.“
Margaret je osetila kako joj se noge tresu. „Mogao si mi reći. Mogla sam da pobegnem sa vama.“
„Nisam želeo da te uvlačim u opasnost. Čim je pretnja nestala, napisao sam ti pismo – ali nikada nisam imao hrabrosti da ti ga pošaljem.“
Tada se začuo nežan glas: „Mama?“
Margaret se okrenula i ugledala Emily, sada devojku od 22 godine. Pala je na kolena i zagrlila je prvi put posle dvanaest godina. Suze su se slivale i niz Danielovo lice dok ih je gledao.
„Ne znam da li ću ti ikada oprostiti,“ rekla je Margaret kroz suze, „ali hvala ti što si mi je vratio.“
Tri meseca kasnije, Margaret je prodala staru kuću i preselila se u Wilmington da započne novi život sa svojom porodicom. Iako je oproštaj bio težak, znala je da je dobila drugu šansu, a tajna koja ju je mučila godinama konačno je izašla na svetlo dana.
