Amilin život stao je onog dana kada je njena mlađa sestra Emina nestala.
Policija je bila bespomoćna. Nije bilo tragova, ni tela. Samo praznina.
Emina je otišla na sastanak i nikada se nije vratila.
Kuća je ostala ispunjena tišinom — i odjecima njenog smeha koji su još lebdeli u zidovima.
Godinu dana kasnije, u pokušaju da pronađe smisao, Amila je odlučila da usvoji dete.
Tako je u njen život ušla Lamija — devojčica od šest godina, pronađena u napuštenoj zgradi, pothranjena i prestravljena.
Niko nije znao ko su joj roditelji, ni šta je preživela.
Od dana kada su je našli, Lamija nije izgovorila ni jednu jedinu reč.
Amila je mislila da je razume.
— I mi smo tihe, — rekla joj je prvog dana. — Ja sam izgubila glas, a ti svoj još tražiš. Naći ćemo ga zajedno.
Prvi meseci bili su teški.
Lamija je bila senka. Pratila bi Amilu pogledom, ali nije dozvoljavala da je dodirne.
Crtala je satima — uvek istu sliku: mračnu sobu i visoku, tanku figuru bez lica.
Nije plakala. Nije se smejala. Samo je postojala.
Amila je bila strpljiva.
Pričala joj je priče, puštala muziku, pokazivala stare fotografije.
Ali jednu je uvek skrivala — onu na kojoj je bila Emina.
Sve do jedne noći.
Amilu je probudio jecaj.
Potrčala je u Lamijinu sobu.
Devojčica je spavala, ali telo joj se treslo, a znoj orošavao čelo.
I tada, u snu, Lamija je progovorila — prvi put.
Nije to bio šapat, već očajnički krik:
— EMINA! Ne! Emina, vrati se!
Amila je ostala bez daha. To ime…
Sutradan, sa drhtavim rukama, otišla je na tavan.
Otvorila kutiju sa sestrinim stvarima i izvadila njihovu poslednju zajedničku fotografiju.
Emina se smejala, s buketom cveća u ruci.
Amila je ušla u Lamijinu sobu i sela pored nje.
— Dušo, moram nešto da te pitam, — šapnula je. — Sinoć si sanjala… Vikala si jedno ime. Ko je Emina?
Devojčica je zadrhtala. Pogledala je fotografiju — i vrisnula.
Zvuk je razbio tišinu kuće.
— Ona je otišla! — jecala je. — Čovek ju je odveo! Ona mi je pevala!
Amila je spustila sliku, srce joj je tuklo kao nikad.
— Kakav čovek, Lamija? Gde si je videla?
— U sobi! Bio je mrak… Ona me je čuvala…
Te reči bile su ključ.
Dva dana kasnije, Lamija je, uz pomoć psihologa, ispričala sve.
Ispričala je o “visokom čoveku”, o “mračnoj sobi” i “ženi koja je pevala”.
Policija je povezala tragove.
Lamija je bila oteta.
Zajedno s njom u zatočeništvu bila je i Emina.
Emina nije otišla na sastanak — oteta je.
Držana skoro godinu dana, brinula je o devojčici, hranila je i pevala joj da se ne plaši.
A kad je pokušala da joj pomogne da pobegne, izgubila je život.
“Visoki čovek” ju je ubio.
Lamiju je bacio u napuštenu zgradu, verujući da neće preživeti.
Ali preživela je.
I u snovima je nosila Emini glas — glas koji je, kroz dete, pronašao put nazad do Amile.
Amila je usvojila devojčicu ne znajući da je to dete poslednja osoba koju je njena sestra volela.
Da su krici iz noći bili molitva, a ne strah.
Da je Emina, i u smrti, nastavila da je vodi.
Jer ponekad, istina ne dolazi kroz dokaze, već kroz glas koji je predugo ćutao.
