Smeh, zveckanje escajga i cinični komentari odzvanjali su kroz dnevnu sobu. Na stolu je bio haos od polupojedenih tanjira, a komadi vaze još su stajali u ćošku kao podsetnik na unukinu „igru“. Dorothy, svekrva, bila je u centru pažnje:
— Irene, ovo ti je najgori boršč do sada. Valjda znaš da se domaćica poznaje po supi?
Irene je osećala kako joj se grlo steže. Godinama je trpela kritike, ismevanje kuvanja, nered i narušavanje privatnosti. Ali tog trenutka nešto se prelomilo. Polako je spustila krpu sa stola, uspravila se i izgovorila čvrsto, mirno:
— Dosta.
Soba je utihnula. Pogledi su se okrenuli ka njoj. Dorothy je bila zapanjena, Olga je prestala da se smeje, a Victor je prvi put podigao pogled:
— Moja žena je u pravu — rekao je tiho, ali dovoljno glasno da svi čuju.
Irene je nastavila:
— Ovo je moja kuća. Ako ne možete da poštujete moj dom i mene, vrata su tamo.
Te reči su promenile dinamiku u prostoriji. Dorothy je odustala, Olga je povukla devojčice, a kuća je konačno dobila mir. Victor je stao uz svoju ženu i rekao:
— Trebao sam ovo da uradim odavno. Žao mi je što sam te ostavio samu.
Nekoliko nedelja kasnije, Dorothy je došla da se izvini. Njeno lice je bilo mekše, glas tiši. Victor je stao uz Irene, jasno pokazujući da su granice sada postavljene.
Irene je konačno osećala ono što je godinama tražila: poštovanje, mir i kontrolu nad svojim životom. Tog dana počela je nova faza njihovih odnosa — sa jasnim granicama i uzajamnim poštovanjem.
