Restoran je mirisao na prženu hranu i zagorelu kafu. U uglu je sedeo starac, mršav i pognut, sa jaknom pohabanom na ivicama. Vijetnamski veteran, crna kafa pred njim, obe ruke mirno položene na sto.
Vrata su se uz tresak otvorila i u prostoriju je ušao krupni motorista. Teške čizme odjeknule su po podu dok je preletao pogledom po sobi, a onda se zaustavio na starcu.
“Opet ti, fosilu?” – podsmehnuo se, dok je žamor prestao.
“Ovo je moje mesto, matorac. Gubi se pre nego što te izbacim.”
Veteran je podigao pogled, glas mu je bio miran, ali odlučan:
“Mladiću, suočio sam se ja i sa gorima od tebe. Ako toliko želiš ovu stolicu, uzmi je.”
Motorista je reagovao šamarom. Kapa je odletela, kafa se prosula, ali veteran nije popustio. Samo je sagnuo kapu, obrisao rukav, i nagnuo se ka konobarici:
“Telefon, molim vas. Moram da pozovem sina.”
Minuti su prolazili. Motorista je vrzmalao okolo, čekajući strah i predaju – ali veteran nije pokazivao ni trunku straha.
Vrata su se još jednom zalupila. Ušao je visok muškarac sa sedećom kosom i dugim kožnim mantilom, koraci odjekivali po podu. Bez oklevanja, prišao je motoristi i izvadio značku narednika.
“Zapodevaš kavgu sa veteranom?” – glas mu je presekao tišinu.
“Trebalo bi da znaš da on nije sam.”
Motorista je posustao. Njegova arogancija se istopila, zamenjena bledim strahom. Sin je nastavio, glasom koji je odjekivao autoritetom:
“Sada ćeš pokazati poštovanje. Izvini se ovom čoveku.”
Siledžija je promucao:
“Ja… izvinite.”
Veteran je samo mirno klimnuo glavom, prihvatajući izvinjenje bez trunke zluradosti. Vlasnik restorana je dodao:
“A sada izlazi iz mog lokala i da te više nikad nisam video ovde.”
Motorista, ponižen, pobegao je napolje.
Sin je seo preko puta oca. Konobarica im je donela dve nove šolje kafe, pune do vrha. Otac i sin su se pogledali i razmenili mali, gotovo neprimetan osmeh.
U tišini koja je usledila, svi u prostoriji su naučili lekciju: najglasniji čovek u sobi retko je i najjači.
