„Lena, moramo da se rastanemo“, rekao je Genadij smirenim, gotovo očinskim glasom, kao da izgovara neku rutinsku odluku. Iako je ton bio blag, znao je da je doneta važna, ali neprijatna odluka.
Zavalio se u stolicu, ruke je isprepleo na stomaku – gest ljudi koji veruju da imaju kontrolu.
„Biće potrebno da angažujemo nove ljude. Kompaniji treba sveža energija i nova perspektiva“, objasnio je. Njegove reči su bile uljudne, ali hladne i poslovne.
Gledala sam ga, sećajući se kako sam mu pomagala da se spremi za prošlogodišnju korporativnu zabavu. Sada je postalo jasno – investitori su zahtevali promene, a ja sam postala “prevaziđena”. „Nova energija“ značila je moj otkaz jer sam znala previše, dok je on samo pokazivao spoljašnju sliku uspeha.
„Razumem“, rekla sam smireno, iako je u meni ključalo. „Nova energija“ značila je da se mora osloboditi mesta za mlade i prilagodljive. „Nije stvar u godinama“, nastavio je on, „samo je tvoj pristup zastareo, potrebni su novi koraci.“
Genadij je izgradio firmu od nule, ali sada, kada je kompanija postala uspešna, moj rad je bio “zastarеo”. Za investitore, ja sam bila prepreka, a on je bio “vizionar”.
„Dobro, kada da pakuju moje stvari?“ upitala sam.
Očekivao je moju tugu i bes, ali dobio je samo hladnu odlučnost.
„Možete već danas“, rekao je, dodajući standardne fraze o otpremnini.
Spakovala sam se polako. U kutiji su bile fotografije, omiljena šolja, papiri, i cvet đurđice koji mi je sin doneo. Takođe, dvanaest crvenih ruža — po jedna za svakog kolegu sa kojima sam radila. Na dnu kutije bila je crna fascikla.
Prošla sam kancelarijom, ostavljajući cvetove kolegama uz zahvalne reči. Neki su plakali, neki su me grlili – osećala sam se kao da se opraštam od porodice.
Vratila sam se do svog stola, uzela fasciklu i ušla u Genadijevu kancelariju. Ostala sam mirna dok sam mu ostavljala fasciklu na stolu.
„Šta je ovo?“ upitao je zbunjeno.
„Moj oproštajni poklon“, odgovorila sam. „Dokazi o svim tvojim manipulacijama u poslednje dve godine – fakture, datumi, transakcije. Verujem da će ti biti zanimljivo.“
Nisam čekala odgovor. Izlazila sam dok su moji kolege gledali u crvene ruže na svojim stolovima, razmišljajući o onome što sam ostavila.
Sergej, IT stručnjak koga sam spasila od otkaza, prišao mi je tiho: „Ako ti ikada zatreba pomoć, znaš gde sam.“
Kod kuće, muž i sin su znali šta se dešava. Sin mi je pomagao da organizujem dokaze, a ja sam vodila paralelno dvostruko knjigovodstvo.
I onda je došao poziv – Genadij je bio nervozan i obećavao da će uraditi sve da zaštiti sebe. Ali originalni dokumenti su nestali.
Na sastanku, Genadij je pokušavao da me optuži za izdaju, ali Sergej je prikazao dokaze o njegovim sumnjivim troškovima – lična putovanja, fiktivne konsultacije i druge malverzacije.
Genadijev osmeh nestao je u trenu.
Dva dana kasnije, firma je bila pod istragom, a Genadij smenjen. Mene su zvali nazad, ali odgovorila sam odlučno:
„Radije ću pokrenuti sopstveni biznis nego popravljati tuđe greške.“
