U maloj dnevnoj sobi, dok se sunčevi zraci probijaju kroz prozor, unuk i djed vodili su razgovor koji će ostati zauvek zapamćen u porodičnim pričama.
Dečak, s jabukom u ruci, zastao je i upitao:
– “Djeda, imaš li ti još zube?”
Djed se nasmejao i uz blagu setu odgovorio:
– “Ne, nemam!”
Na to je unuk brzo, nevino i iskreno rekao:
– “Onda mi čuvaj jabuku dok se ne vratim!”
Jednostavan trenutak, ali toliko snažan. U dečijem svetu nema predrasuda, nema osuđivanja. On vidi svog djeda kao najčuvanije mesto za ono što mu je dragoceno.
Ova mala scena podseća nas da ljubav između generacija ne leži u velikim rečima, već u sitnim gestovima – u poverenju, u osmehu i u toplini doma. Za unuka, djed je heroj, čuvar jabuka i čuvar uspomena.
Možda djed nema više zube, ali ima nešto mnogo važnije – srce puno ljubavi i ruke koje uvek pružaju sigurnost.
