Svake nedelje posećivala sam svoju sestru Miu, njenog muža Aleksa i njihovo dvoje dece. Njihov dom je uvek bio ispunjen toplinom i prijatnom atmosferom, a ti trenuci su mi mnogo značili. Ipak, poslednjih meseci primetila sam nešto što me je počelo mučiti.
Tokom večera, zet me je često posmatrao. Nije to bilo uobičajeno, prolazno gledanje – njegov pogled bi se zadržavao na meni svaki put kada bi pomislio da ne obraćam pažnju. U početku sam verovala da umišljam, ali nelagodnost je rasla iz nedelje u nedelju.
Jedne večeri, dok sam sa Miom prala sudove, skupila sam hrabrost i spomenula joj to. Njena reakcija me je iznenadila – nije bila šokirana. Umesto toga, priznala je da je i sama primetila isto. Ono što je zatim rekla potpuno me zbunilo:
– „To je zbog načina na koji se oblačiš“, rekla je tiho.
Ostala sam bez reči. Oduvek sam se oblačila pristojno i primereno porodičnim okupljanjima. Mia mi je objasnila da Aleks oduvek misli da sam privlačna i da moj stil oblačenja dodatno podstiče njegovu pažnju. Naglasila je da me ne krivi, ali da moram da budem svesna efekta koji ostavljam.
Osetila sam bes, nelagodu i zbunjenost. Zašto bi moja sestra očekivala da ja promenim nešto, umesto da se suoči sa ponašanjem svog muža? Nisam učinila ništa pogrešno, a ipak sam se osećala kao da snosim odgovornost.
Dok sam te večeri odlazila iz njihove kuće, osećala sam teret na grudima. Znala sam da moram doneti odluku – da li da razgovaram direktno sa Aleksom i stavim mu do znanja da mi njegovi pogledi smetaju, ili da ćutim kako ne bih ugrozila odnos sa Miom i njenom porodicom.
Pred mnom je bio težak izbor, a nijedno rešenje nije delovalo jednostavno.
