Dali svi vidimo zelenu boju na isti nacin ili je moguce da je neki vidimo kao crvenu ili neku drugu ali smo od malena uceni da se to zove zelena.









Gotovo sve stvari ili ljude mi gledamo kroz nasu prizmu, tako da se moze reci da stvari vidimo u razlicitim nijansama.




Ako stvari vidimo u drugoj boji, reklo bi se da je prizma kroz koju gledamo ozbiljno deformisana, da je nas ugao gledanja deformisan; zakljucak - znaci nasa svest je poremecena.









Ono sto nas sprecava da vidimo stvari, mogu biti nase predrasude, nasa uslovljenost, nasi pojmovi, nase kategorije, nase projekcije, etikete koje su nametnula nasa iskustva i nasa kultura.









A videti stvari onakve kakve su zapravo, a ne kako ih zamisljamo – znaci voleti.









Bukvalno je nemoguce tvrditi da neko voli, ako cak nije u stanju da vidi stvari oko sebe.









Ako zelenu boju vidimo kao crvenu – to bi nazvala duhovnim daltonizmom.



















Koliko smo u stanju da vidimo stvari oko sebe onakve kave su objektivno … koliko smo u stanju da volimo ???

A sta kada ljubav









prestane?














Kada prestanemo da volimo, umiremo… umiremo duhovno...









Zivi smo dok volimo, dok je ljubav u nama, dok mozemo da volimo… u pravom smislu… dok dajemo svoju ljubav drugima…, dok radimo na tome da potencijal ljubavi koji posedujemo uvecamo.




Ljubav je ziva, cini nas zivima, ako se ugasi u nama… umiremo, mrtvi smo… iako zivi naizgled.









Takodje ne treba mesati pravu ljubav sa zaljubljenoscu… Zaljubljenost je egoisticna, vezana za zelju, nerealna… ali ne mora da znaci da ne moze prerasti u ljubav…









Takodje sentimentalna ljubav nije prava ljubav, sentimentalna ljubav je lisena osecaja za pravednost… nije to pravi kvalitet ljubavi…









Jedino opstaje prava ljubav koja je sposobna da prevazidje sve prepreke, koja prasta, koja je dobra, milosrdna, nesebicna, pravedna i mudra… osobodjena bilo kakve porocnosti… i koja nije ljubomorna ni koristoljubiva… koja veruje, koja se uvek nada…;









samo takva ljubav nikada ne prestaje…









Ali prava ljubav zahteva nasu angazovanost i rad









na drugim osobinama na kojima se temelji i bez kojih ne moze da egzistira…



















Prava jubav je aktivna, podrazumeva INICIJATIVU









,spremnost davanja i samopozrtvovanosti…









Takodje prava ljubav porazumeva isravan motiv srca…

my love....




Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.




Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.




Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.




Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.




Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.




Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.




Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.




Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.




Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.




Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...




Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.




Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.




Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.




Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.




Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.




Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..




Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.




Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!