Bio je to hladan decembarski dan, jedan od onih kada grad izgubi boje, a vjetar nosi ledenu kišu koja šiba prolaznike. Unutar luksuznog restorana “Imperijal” bilo je toplo, zlatno i mirisalo je na skupa vina i pečeno meso. Tiha muzika jedva se čula ispod žamora gostiju.
A onda su se teška vrata otvorila. U naletu hladnog vazduha ušla je djevojčica.
Imala je možda deset godina, sitna i u starom kaputu koji joj je visio do zemlje. Mokre cipele ostavljale su tragove po tepihu. Glavni konobar ju je odmah primijetio i požurio prema njoj.
„Djevojčice, ovdje ne možeš ulaziti,“ rekao je strogo. „Ako ti nešto treba, kuhinja je pozadi.“
Ona ga je pogledala ozbiljnim očima i tiho rekla: „Molim vas, samo da odsviram jednu pjesmu. Ako vam se svidi, dajte mi malo hrane. Ako ne, otići ću odmah.“
Za stolom pored klavira sjedio je poznati pijanista – Maestro, kako su ga zvali. Uz osmijeh pun samopouzdanja rekao je: „Pustite je. Da vidimo šta zna.“
Gosti su se nasmijali, a neki su već vadili telefone. Djevojčica je sjela za klavir. Njene male, ispucale ruke dotakle su tipke s poštovanjem. Kada je odsvirala prve tonove, prostorija je utihnula.
Zvuk je bio topao, dubok i pun emocije. Nije bilo grešaka, samo iskrenost i tuga koja je ispunila svaki ugao restorana. Maestro je spustio cigaru i gledao bez riječi. U njegovom pogledu više nije bilo prezira, već poštovanje.
Kada je završila, nastala je tišina. A zatim – snažan aplauz. Ljudi su ustajali, pljeskali, a konobari su zaboravili na tacne. Maestro je prišao djevojčici i tiho pitao:
„Gdje si naučila da sviraš?“
„Mama me učila,“ rekla je. „Ona je svirala ovu pjesmu dok nije… otišla. Samo sam zapamtila.“
Pijanista je duboko udahnuo i rekao konobarima: „Donesite joj večeru. Sve što imamo.“
Gosti su prilazili i ostavljali novac na klaviru. Nije to bio dar iz sažaljenja, već poštovanja. Sutradan je priča o njoj obišla internet. Snimak njene svirke postao je viralan — svi su pisali o „djevojčici koja svira dušom“.
Maestro ju je pronašao i ponudio joj stipendiju za muzičku školu. „Od danas si moja učenica,“ rekao je. „Ti si me podsjetila šta muzika zapravo jeste.“
Godinama kasnije, ista djevojčica, sada poznata pijanistica, svirala je pred hiljadama ljudi na velikoj sceni. U prvom redu sjedio je njen učitelj. Kada je završila, publika je ustala, a on joj je tiho šapnuo:
„Rekao sam ti — oni koji sviraju srcem ne traže čudo, oni ga stvaraju.“
