Bio je običan utorak nakon dugog radnog dana. Vraćao sam se kući, iscrpljen, misli već na toploj večeri i odmoru. Dok sam prolazio pored stare, slabo osvetljene ulice, na uglu sam primetio stariju ženu. Stajala je, oslonjena na ogradu, teško dišući. Pored nje, na trotoaru, stajale su dve ogromne torbe s namirnicama, toliko pune da su ručke urezale u njene krhke ruke.
Na trenutak sam oklevao. “Umoran sam”, pomislio sam. “Neko drugi će joj pomoći.” Ali onda je podigla pogled, a u njenim očima video sam toliku iscrpljenost da me je bilo sramota. Prišao sam.
“Gospođo, treba li vam pomoć?”
“Hvala ti, sinko,” izdahnula je. “Upravo sam se vratila iz prodavnice… precenila sam snagu… Kuća mi je blizu, ali srce me steže.”
Nisam mogao da odem. Uzeo sam torbe. Bile su teške kao kamen. Krenuo sam pored nje, usklađujući svoj korak sa njenim, sporim.
Usput je pričala. Živela je sama otkako joj je muž preminuo pre nekoliko godina. Deca su retko zvala, zauzeta svojim životima. Penzija je jedva bila dovoljna za račune i hranu. Glas joj je bio miran i topao, i osetio sam prema njoj i sažaljenje i poštovanje.
Stigli smo do njene stare, ali uredne kuće na kraju ulice. Otvorila je vrata, zahvalila se stotinu puta i poželela mi zdravlje. Stavio sam torbe na prag, osmehnuo se i otišao, osećajući se dobro zbog malog, ljudskog gesta. Nisam zapamtio broj kuće.
Sve je delovalo obično.
Ali sledeće večeri, dok sam se vraćao sa posla, ispred zgrade stajale su policijske patrole. Rotaciona svetla bez zvuka bojila su fasadu u plavo i crveno. Osetio sam jezu. Jedan policajac mi je prišao i izgovorio moje ime.
“Da, to sam ja,” odgovorio sam, ne shvatajući šta se dešava.
Dugim, hladnim pogledom rekao je nešto što me je zaledilo:
“Vi ste osumnjičeni u slučaju ubistva.”
Sve se u meni sledilo. Nisam verovao svojim ušima. Ubistvo? Pokušao sam da objasnim da sam samo pomogao starici sa torbama, ali policija je bila sigurna: ja sam bio poslednji koji ju je video živu.
U stanici su mi pokazali snimak sa sigurnosne kamere. Tamo sam bio ja, s torbama, ulazeći u kapiju njene kuće. Nakon tog kadra, ona se više nije pojavila. Snimak je postao moj neprijatelj.
Odveli su me u sobu za ispitivanje. Satima su me ispitivali. Ponavljao sam istu priču: pomogao sam i otišao. Nisu verovali.
“Zašto bi stranac tek tako pratio staricu do kuće? Šta ste zaista želeli?” pitao je jedan od njih.
Proveo sam noć u ćeliji, ne sklopivši oka, prevrćući svaki trenutak u glavi. Moje dobro delo pretvorilo se u najgoru noćnu moru.
Sledećeg dana stigao je poziv iz laboratorije. Pronađeni su tragovi ispod njenih noktiju. DNK se nije poklapao sa mojim. Istražitelji su ponovo pregledali snimke sa svih ulica. Otkrili su da je kasno te noći u njenu kuću ušla još jedna osoba.
Komšije su potvrdile da su čule svađu, ali nisu pridavale značaj. Ispostavilo se da je drugi posetilac bio njen sin, s kojim je bila u stalnom sukobu oko nasledstva. U naletu besa ugušio je majku jastukom, a potom pobegao, ostavljajući tragove koje je policija kasnije otkrila.
Kada su me pustili, glavni inspektor mi se izvinio:
“Žao nam je. Imali smo jak slučaj protiv vas.”
Ali u meni je ostao hladan strah i gorka spoznaja: da tragovi ispod noktiju nisu bili tamo, da komšije nisu čule svađu, ostao bih glavni osumnjičeni za zločin koji nisam počinio. Moje dobro delo gotovo me je koštalo slobode.
