Kada je moja mama teško obolela, tata me odveo u bolnicu. „Oprosti se od nje, možda uskoro odlazi… na dugo,“ rekao je tiho. Bio sam dete i nisam u potpunosti shvatao značenje tih reči. Međutim, one su me pratile kroz celo detinjstvo, postajući senka koja me podsećala na ozbiljnost situacije, dok sam polako učio šta znači suočiti se s bolešću voljene osobe.
Povratak iz tame
Godinama kasnije saznao sam da se mama borila s najtežim oblikom raka. Kada se vratila iz bolnice, izgledala je drugačije – bez kose, sa glavom potpuno obrijanom. I dalje se smeškala, ali u njenim očima skrivala se tuga koju tada nisam umeo da protumačim.
„Odrezala sam je, sine. Bilo mi je vruće,“ rekla je.
Tek kasnije sam razumeo da joj je kosa otpala zbog hemoterapije koja joj je spasila život. Dok smo šetali ulicom ili ulazili u prodavnicu, ljudi su je posmatrali, šaptali ili čak snimali. Za mene je i dalje bila najlepša žena na svetu.
Moć jednostavnog čina
Jednog dana, dok su nas tri devojke zadirkivale, mama se zaustavila, spustila na kolena i pogledala me pravo u oči. Objasnila mi je o bolesti, strahu i nadi, o tome kako je bojaznila da možda neće dočekati da odrastem. U tom trenutku odlučio sam da moram učiniti nešto posebno.
Gest koji govori više od reči
Mesecima sam puštao kosu, i iako su me zadirkivali zbog izgleda, nisam mario. Kada je dovoljno narasla, uzeo sam mašinicu i potpuno obrijao glavu. Skupljenu kosu pažljivo sam stavio u malu vrećicu i pružio mami:
„Evo, mama… sada i ti imaš moju kosu.“
Prvo se nasmejala, a potom tiho zaplakala. Zagrlila me je čvrsto i šapnula: „Ti si moje najveće čudo.“
Zauvek u srcu
Godinu dana kasnije, bolest je odnela moju mamu. Ipak, ono što ostaje – njena ljubav, njen osmeh i sećanje na dan kada sam joj poklonio svoju kosu – ostaje zauvek.
Ljubav ne zavisi od izgleda, reči ili snage. Dovoljno je srce koje voli. Priča o meni i mojoj mami podseća da porodica, snaga i iskrena ljubav mogu prevazići i najteže izazove života. Čak i u trenucima najvećih iskušenja, ljubav ostaje večna i neuništiva.
