„Najveća opasnost ne dolazi spolja“ – Izraelska novinarka upozorava na unutrašnje izazove nacije

Dok se pažnja izraelske i svetske javnosti usmerava ka sukobima sa Hamasom i Iranom, izraelska novinarka i politička analitičarka Orly Noy poziva na introspektivu – tvrdeći da prava opasnost za Izrael ne leži spolja, već iznutra. Glavni izazovi su, prema njenim rečima, iluzija apsolutne vojne nadmoći, sistematsko nepoštovanje suseda i nespremnost da se prepoznaju i sagledaju posledice sopstvenih postupaka.

Rat kao zamena za stvarnost

Dugogodišnje poverenje izraelske javnosti u vojnu silu kao glavni stub državne sigurnosti i identiteta rezultiralo je, prema mišljenju Noy, opasnom društvenom fantazijom: uverenjem da nijedna posledica ne može ozbiljno narušiti stabilnost zemlje.

Od vojnih operacija protiv palestinskih grupa do napada na iranske ciljeve, vojni odgovori doživljavaju se kao jedino moguće rešenje. Međutim, Noy upozorava da upravo ta logika može dovesti do unutrašnjeg urušavanja društva i države.

„Nismo nepovredivi. Svaki narod koji zasniva svoje postojanje isključivo na sili rizikuje potpuni kolaps – ne zbog spoljnog neprijatelja, već zbog vlastite nesposobnosti da uči iz prošlosti.“

Kratkoročne pobede, dugoročne posledice

Istorija Izraela ispunjena je vojnim pobedama koje, uprkos privremenim uspesima, nisu donele trajni mir ili sigurnost. Naprotiv, mnoge od njih su pogoršale odnose u regionu, povećale otpor i produbile izolaciju.

• 1948. – Osnivanje države rešilo je jedno pitanje, ali otvorilo problem palestinskih izbeglica.

• 1967. – Šestodnevni rat doneo je okupaciju teritorija i sukobe koji traju do danas.

• 2023. – Oktobarski rat pokazao je da vojna nadmoć ne garantuje sigurnost ni unutar granica države.

Iluzija nepovredivosti i uloga vojske

Za mnoge Izraelce, Izraelske odbrambene snage (IDF) simbol su nacionalnog ponosa i sigurnosti. Ipak, Noy ističe da je vojska pretvorena u politički alat koji često skriva duboke sistemske probleme društva.

„Vojska je postala instrument kolektivne iluzije – verovanja da smo nedodirljivi, da možemo rešiti sve oružjem i da nećemo snositi posledice svojih postupaka.“

U svetlu savremenih sukoba, izraelska javnost često ne postavlja pitanje: šta dolazi nakon bombardovanja?

Kada stvarnost pokuca na vrata

Rakete koje padaju na izraelske gradove kao što su Tel Aviv ili Rišon Lezion brišu granice između „nas“ i „njih“ i podsećaju na patnju u pojasu Gaze ili na jugu Libana. Takvi trenuci razbijaju mit o nepovredivosti i predstavljaju priliku za ozbiljnu refleksiju.

Da li je moguće živeti u miru sa susedima bez dominacije i kontrole? Da li je održivo graditi sigurnost samo na vojnoj sili, bez diplomatske vizije?

Sećanje na mudrost prošlih lidera

Noy podseća na reči bivšeg izraelskog premijera Jicchaka Rabina:

„Narod koji 50 godina napinje mišiće – na kraju će ti mišići da se umore.“

Ova metafora ukazuje na iscrpljenost društva koje stalno živi u borbenom stanju bez dugoročne strategije za mir i suživot. Za razliku od današnjih političara, Rabin je bio spreman da razmatra alternativne puteve ka stabilnosti.

Politička polarizacija i zablude

Zanimljivo je da čak i politički centar i levica, poznati po umjerenijim stavovima, često veruju u vojnu silu kao jedino rešenje. Umesto da promovišu dijalog i deeskalaciju, mnogi lideri podržavaju ofanzive koje dodatno destabilizuju region.

„Cionistička levica danas više veruje u vojsku nego desnica – što je ironičan paradoks. Ako nema alternative osim rata, onda su svi putevi zatvoreni.“

Zaključak: Učenje iz prošlosti kao jedini put napred

Orly Noy poručuje da najveći neprijatelj izraelskog društva nije Hamas, Iran ili bilo koji spoljašnji neprijatelj, već kolektivna arogancija – verovanje da je država nepobediva, da vojska može rešiti sve probleme i da nije potrebno menjati pristup.

Bez duboke promene u političkom razmišljanju i svesti građana, posledice će osećati generacije koje dolaze.