Profesorka srpskog jezika i književnosti, novinarka koja kroz porodične priče osvetljava životne istine običnih ljudi.
Rođen u Sarajevu kao Amar S., u kući sa fasadom oštećenom od ratnih vremena, rastao je bez majke. Živeo je sa ocem Samirom – strogim, povučenim čovekom koji je retko govorio o prošlosti. Zidovi su bili prazni, albuma nije bilo, a jedina priča o majci bila je – da je umrla.
– Umrla je kad si bio beba. Nema više šta da znaš – govorio je otac kad god bi Amar pitao nešto više.
Njegovo detinjstvo bilo je tiho, lišeno odgovora. Majčinsku figuru zamenila mu je nana Fadila, topla žena koja je činila sve da mu pruži ljubav, ali kada bi je pitao za majku, uvek je govorila da je mali da bi razumeo.
Pronalazak koji menja sve
U 30. godini, dok je čistio podrum porodične kuće, Amar je pronašao izbledelu kutiju iza stare komode. U njoj – papiri, dečja odeća i crno-bela fotografija mlade žene. Na poleđini je plavom hemijskom pisalo:
„Za mog sina, Aleksu. Ako ikada poželiš da znaš istinu – mama Ena.“
Aleksa? To nije bilo njegovo ime. Zbunjen, uzeo je sliku i pitao oca:
– Ko je ona? I zašto piše da sam Aleksa?
Samir je u početku negirao sve. Nije želeo da priča. Ali kada je Amar rekao da će otići i da ga više neće videti ako ne kaže istinu, Samir je konačno progovorio.
Skrivena prošlost i razdvojena ljubav
– Zvala se Ena. Bila je hrišćanka, Srpkinja. Upoznali smo se pred rat u Sarajevu. Zavoleli se, uprkos svemu. Ti si rođen 1994. godine. Da bismo umirili njenu porodicu, krstili smo te kao Aleksu. Ipak, njihov pritisak je bio prevelik. Ena je otišla. Ostao si sa mnom. Dao sam ti novo ime, Amar, i odgajao te u svojoj veri. Nisam znao kako da ti objasnim da je otišla, a ne umrla – rekao je Samir.
Amar je bio slomljen. Promenjeno ime, poreklo, vera – sve što je znao o sebi – više nije bilo sigurno.
Potraga za istinom i identitetom
Amar je danima ćutao, razmišljajući o tome ko je. Odlazio je i u crkvu i u džamiju, pokušavao da pronađe smisao. Na kraju je odlučio da potraži Enu.
Preko matičnih knjiga, kontakata i društvenih mreža, pronašao je trag – Ena živi u Novom Sadu, radi kao nastavnica nemačkog jezika, nije imala drugu decu. Poslao joj pismo:
„Zovem se Amar. Rođen sam kao Aleksa. Da li ti to nešto znači i želiš li da razgovaramo?“
Dva dana kasnije, dobio je odgovor:
„Jesam. I čitam ovo kroz suze. Bila sam uplašena. I da – svakog dana si mi nedostajao.“
Majka i sin – ponovni susret
Sastali su se pored Dunava. Ena je i dalje nosila nežnost sa fotografije.
– Bila sam premlada, uplašena, živeli smo u teškom vremenu. Ostaviti te je bila najteža stvar koju sam učinila. Mislila sam da ćeš me mrzeti – rekla je Ena.
– Ne mrzim te. Samo ne znam ko sam – odgovorio je Amar.
Ena ga je pogledala i tiho rekla:
– Ti si moj sin. Amar ili Aleksa – sve si ti. Nosiš u sebi nas oboje. I istinu.
Povratak kući i pomirenje
Kada se vratio kući, otac ga je čekao. Pogledali su se bez reči.
– Jesi je našao? – pitao je Samir.
– Jesam. I dalje te volim. Ti si moj otac. Neću ti okrenuti leđa. Ali nikad ti neću oprostiti što si mi uskratio mogućnost da sam odlučim ko sam.
Samir je zaplakao.
– Bio si sve što sam imao. I bojao sam se da te izgubim. Zato sam te čuvao na jedini način koji sam znao – priznao je.
Amar ga je zagrlio. Prvi put.
Ova priča nije samo o porodici. Ona je o istini. O identitetu. O bolu, ali i oproštaju.
Jer ponekad, i kad sve izgleda izgubljeno – istina može da nas vrati onome što jesmo.
