Aleksandar Đurić, danas 54-godišnji sportista iz Doboja, poznat je ne samo po svojim fudbalskim uspesima, već i po hrabrosti i odanosti Bosni i Hercegovini u najtežim vremenima. Njegov život i sportski put isprepleteni su s dramatičnim događajima iz ratnog perioda i raspada Jugoslavije, a naročito se ističe njegov nastup na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, kada je nastupio pod zastavom BiH.
Jedna od najtežih odluka u njegovom životu doneta je upravo 1992. godine, kada je kao izbeglica u Mađarskoj odlučio da predstavlja Bosnu i Hercegovinu na Olimpijadi, uprkos podele u porodici izazvanoj ratom. Zbog ove odluke njegov otac ga nije nikada oprostio i nisu razgovarali do njegove smrti, ali Đurić nije odustao od svojih principa i ljubavi prema domovini.
Njegov put do Barselone bio je pun izazova – bez važećeg pasoša, krenuo je autostopom preko ratom zatvorenih granica. Uz pomoć dobrih ljudi i mnogo hrabrosti, stigao je do Ljubljane, a zatim do Barselone gde je kao kanuista nastupio na Olimpijskim igrama. Iako nije prošao kvalifikacije zbog loše opreme, njegovo učešće imalo je veliki značaj za promociju Bosne i Hercegovine na svetskoj sportskoj sceni.
Posle Olimpijskih igara, Đurić je započeo fudbalsku karijeru u Mađarskoj, a zatim se preselio u Australiju, gde je postao prava fudbalska legenda. Posebno je uspešan bio u Singapuru, gde je postigao preko 300 golova i postao jedan od najboljih napadača sveta. Za klubove poput Geylang United i Singapore Armed Forces dao je stotine golova i stekao ogromno poštovanje.
Aleksandar sebe vidi kao Srbin, Bosanac i Singapurac, ponosan na sva tri identiteta i simbol povezanosti tih kultura. Često ističe koliko su rat i podele ostavili rane, ali i koliko je moguće živeti u zajedništvu i poštovanju različitosti, kao što je to bilo u njegovom rodnom kraju gde su Srbi i Bošnjaci nekada bili u dobrom odnosu.
Priča Aleksandra Đurića inspiracija je o hrabrosti, istrajnosti i ljubavi prema svojoj zemlji, ali i o snazi sporta koji može povezati ljude i prevazići sve prepreke. Njegov život nas podseća koliko su tolerancija i zajedništvo važni, čak i u najtežim okolnostima.
