Postoje priče koje ne završavaju suzama ni dramom. One završavaju tišinom — onom teškom, ali oslobađajućom. Tišinom u kojoj dvoje ljudi shvate da ponekad kraj nije poraz, već hrabrost da se pusti ono što više ne diše.
Ona je to znala. Nedeljama je osećala kako se njihova bliskost topi, pretvarajući se u prazne razgovore i poglede koji više ne traže jedno drugo. Tog večerašnjeg bala obukla je haljinu koju je on nekada obožavao — kao poslednji pokušaj da pronađe trag one ljubavi koja im je nekad bila sve.
Ali kad su im se pogledi sreli, shvatila je istinu: on više nije bio njen. U tom trenutku, skinula je prsten i položila ga na sto. Bez reči, bez suza. Samo jedno tiho “dosta”.
Otišla je s balona kao neko ko je izgubio mnogo — ali pronašao sebe. Jer ljubav, shvatila je, nije samo borba da nekog zadržiš. Ponekad je ljubav i sposobnost da kažeš — „vrijeme je da idem“.
Mesec dana kasnije stigla je koverta. U njoj njihova fotografija s venčanja i rečenica:
„Večnost nije trajanje. To je trenutak koji si imao, a nisi znao da ga čuvaš.“
Nasmešila se. Shvatila je da ne mora svaka ljubav trajati zauvek da bi bila istinita.
Neke ljubavi ostanu u tišini — kao uspomena koja te nauči da voliš sebe. 🌙
