Na varaždinskom groblju, među starim spomenicima obraslim mahovinom, stoji jedan kamen koji već više od jednog veka čuva najtužniju priču o ljubavi između majke i sina.
Pod njim počiva mali Zvonimir Barabaš (1855–1864) – dečak koji je, vođen neizmernom tugom i čežnjom za majkom, jedne ledene zime otišao na njen grob i nikada se nije vratio.
Prema predanju, Zvonimir je imao svega devet godina kada je ostao bez majke. Od tog dana, njegova tuga postala je deo svakodnevice. Često je odlazio na groblje, sedeo kraj njenog groba i razgovarao s njom, kao da je još uvek tu. Ljudi iz Varaždina pamte priče o dečaku koji je, iako mali, nosio na sebi težinu velike, tihe tuge.
Te kobne zime, dok je sneg prekrivao ulice i svetla gasila jedno po jedno, Zvonimir je ponovo otišao do groblja.
Tamo, pored hladnog kamena, zaspao je – mirno, spokojno, u naručju koje je najviše voleo.
Ujutru su ga pronašli – prekrivenog snegom, sklupčanog kao da je sanjao da ga majka drži u zagrljaju.
Na njegovom nadgrobnom spomeniku stoje jednostavne, ali potresne reči:
„Ovde počiva Zvonimir Barabaš 1855–1864. Mir vječni.”
Na spomeniku je prikazano usnulo dete položeno kraj majčinog groba – simbol večne povezanosti majke i sina, ljubavi koja ne zna za granice ni vreme.
Vek i po kasnije, prolaznici i meštani i dalje zastaju pored tog groba. Neki donesu sveće, drugi samo zastanu, prekrste se i tiho šapnu:
„Otišao kod majke u krilo.”
Ta jednostavna rečenica, prenesena kroz generacije, nosi svu toplinu i bol jedne beskrajne ljubavi.
U vremenu kada svet često zaboravlja značenje prisnosti i odanosti, priča o malom Zvonimiru Barabašu podseća da prava ljubav nikada ne umire.
Ona ne poznaje granice, ne boji se hladnoće ni tame — ona živi i dalje, u tišini, postojano i večno.
💔 Spomenik malog Zvonimira i danas stoji na varaždinskom groblju, kao tihi svedok jedne bezvremene ljubavi. On ne priča mnogo, ali onaj ko zastane ispred njega – oseti sve.
