Oktobarska kiša lupala je po krovu automobila dok je Ljudmila stajala za volanom, posmatrajući brisače kako neuspešno pokušavaju da očiste staklo. Poseta svekrvi Veri Nikolajevni, koja se oporavljala od teškog infarkta, uvek joj je padala teško. U trećoj nedelji oporavka, svekrva je ležala u bolničkoj kardilogiji, među antiseptičkim mirisima i tišinom hodnika.
Ipak, Ljudmila nikada nije propuštala posetu. Nosila je voće, domaću hranu i vesti iz kuće. Ali tog dana, pored osećaja dužnosti, u stomaku joj je stajalo teško olovo slutnje — na parkingu je ugledala i automobil svog muža, iako je tog jutra tvrdio da ima obaveze.
Na trećem spratu, kroz poluotvorena vrata, začula je tihi razgovor:
— Mama, da li si sigurna u svoju odluku? — glas Sergeja bio je tih i zabrinut.
— Apsolutno. Ovo je moje pravo, neću se predomisliti — odgovorila je Vera Nikolajevna, čvrsto i nepopustljivo.
Kada je Ljudmila zakoračila u sobu, zatekla je muža kako sedi pored svekrve sa fasciklom u rukama, dok je notar u tamnom odelu posmatrao i čekao potpise. Svi dokumenti koje su potpisivali bili su darovni ugovori — papirologija koja je mogla zauvek promeniti raspodelu stana u centru i vikendice van grada.
— Ovde, ovde i na poslednjoj strani — pokazivao je notar. Potpisi su definisali novu raspodelu, a Vera je posmatrala sa zadovoljstvom.
Srce Ljudmile se steglo. Darovni ugovor je predviđao da sve pređe na Sergeja, a on je potom bio dužan da prenese vlasništvo na Kostju, svekrvinog unuka, pod uslovom da dobro uči. Ako ne ispuni uslove, Vera zadržava pravo da opozove dar.
— To nisu samo papiri — rekla je tiho Ljudmila, gledajući Sergeja.
— Mama je moja majka — odgovorio je tiho. — Nisam mogao da odbijem.
— Ali ja sam tvoj životni partner — rekla je Ljudmila. — O ovakvim stvarima razgovara se zajedno, a ne šapuće u bolničkoj sobi.
Razgovor u automobilu bio je prekretnica. Sergej je priznao: manipulacija je trajala decenijama, ali sada želi da stvari budu drugačije. Odlučio je da više neće biti posrednik u svekrvinim odlukama i da će podržati Ljudmilu i Anju, njihovu usvojenu ćerku, u njihovoj porodici.
Kod kuće, obična večera i Anjin smeh stvorili su novi početak. Bez tajni, bez uslovnih klauzula i skrivenih potpisa. Porodica je konačno bila na prvom mestu — samo „mi“.
Ponekad je „papir“ više od dokumenta. On može biti alat moći, kontrola ili prilika za izdaju. Ali istinska snaga leži u izboru — izboru da porodica bude važnija od tuđih očekivanja. Sergej je izabrao ljubav, poverenje i porodicu. A to je početak novog, iskrenog života, u kojem „mi“ znači sve.
