Kiša je te noći padala bez prestanka, hladna i teška, pretvarajući svjetla grada u mutne mrlje što su se presijavale na mokrom asfaltu.
Na vrhu zgrade od stakla i čelika, Aleksandar Vren sjedio je sam na grijanoj terasi luksuznog restorana. Bio je to trenutak njegovog trijumfa – ugovor vrijedan sto miliona dolara upravo je zaključen. Konkurencija poražena, tržište osvojeno. Sve je bilo pod njegovom kontrolom. Podigao je čašu vina, spremajući se da nazdravi samom sebi.
Ali prije nego što je uspio, tihi glas ga je prekinuo:
„Mogu li dobiti vaše ostatke, gospodine?“
Podigao je pogled, mršteći se. Nije bilo moguće da je neko nepozvan prišao njegovom stolu. No tada ju je vidio – siluetu žene na ivici terase, ispod staklenog nadstrešnice, kose mokre od kiše. U naručju je držala dijete.
Nije izgledala kao prosjakinja. U njenom držanju bilo je nešto dostojanstveno, ali slomljeno. I onda, kad su im se pogledi sreli, Aleksandru je zastao dah. Te oči — zelene, duboke, poznate.
„Emili?“ promuklo je izustio.
Žena je zadrhtala. „Kako… znate moje ime?“
„Nestala si,“ rekao je, ustajući naglo. „Nestala si prije deset godina.“
Kiša je udarala o staklo, a njih dvoje su stajali razdvojeni tek tankom providnom preprekom — dvoje stranaca koji su nekada bili sve jedno drugome. Dijete u njenom naručju zaplakalo je, a Aleksandar je spustio pogled. Tada je vidio ono što mu je oduzelo dah — oči istog nijansiranog plavila kao njegove.
„Je li to… moj sin?“
Emili je spustila pogled. „Nisam došla da ti uništim večer. Došla sam samo da ga nahranim.“
Sve što je do tog trenutka značilo moć i bogatstvo, izgubilo je vrijednost. Aleksandar je pozvao osoblje, zatražio privatnu sobu, najtopliju i najmirniju.
U sobi s prigušenim svjetlom i vatrom što je pucketala u kaminu, Emili je sjedila na rubu stolice, držeći dječaka uz sebe. Aleksandar ju je gledao, ne prepoznajući svijet između njih – godine, bol, tišinu.
„Reci mi sve,“ rekao je tiho.
Emili je udahnula duboko. „Poslije našeg raskida pokušala sam da te dobijem. Ti si bio ljut. Odbijao si da razgovaraš. Kad sam saznala da sam trudna, već je bilo kasno. Tvoj sekretar mi je rekao da ne želiš više nikakav kontakt. Ostala sam sama. Bez posla. Bez podrške. Završila sam u skloništu.“
Aleksandar je spustio glavu. Riječi su ga rezale.
„A on?“ tiho je upitao, gledajući sina.
„Zove se Eli,“ rekla je. „Rođen je slab, ali se borio. Ja s njim. Radila sam sve što sam mogla. Čistila stanove, prala sudove, spavala gdje stignem. Nisam htjela tvoju milostinju. Samo mir.“
Aleksandar je kleknuo pored nje, glas mu je zadrhtao:
„Nisi ti pogriješila. Ja sam. Sve sam imao, a bio sam prazan. Bio sam slijep.“
Emili je suznih očiju prošaptala:
„Nisam došla po tvoje izvinjenje. Samo po topli obrok za sina.“
Aleksandar je pogledao konobara koji je donio supu, hljeb i pečeno pile. Dok je gledao Emili i malog Elija kako jedu, znao je da se sve promijenilo.
„Idemo sa mnom,“ rekao je tiho.
„Ne mogu,“ odgovorila je. „Tvoj svijet nije za nas.“
„Grešiš,“ rekao je odlučno. „To je i tvoj dom. Njegov dom. Ne želim više da vas izgubim.“
Kasnije, dok su stajali na balkonu njegove kuće s pogledom na more, Emili je šutjela, a Aleksandar joj je ogrnuo svoj kaput. U sobi iza njih Eli je spavao, okružen igračkama koje su tek stigle.
„Ne znam kako da ti nadoknadim godine,“ šapnuo je.
„Možda ne moraš,“ odgovorila je tiho. „Možda je dovoljno što si sada ovdje.“
Aleksandar je gledao u nju, svjestan da je u toj jednoj noći izgubio sve što je bilo lažno i pronašao ono što je jedino istinito — porodicu.
I dok je more tiho udaralo o obalu, znao je da mu je život dao drugu šansu. Ovaj put, nije planirao da je ispusti.
