U današnjem članku govorimo o Mikiju Jovičiću, talentovanom tekstopiscu čiji je život bio jednako emotivan i dramatičan kao i stihovi koje je stvarao. Ovo je priča o čoveku koji je voleo snažno, patio duboko i ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj muzičkoj istoriji, ali i bolno nasleđe svojoj porodici.
Miki Jovičić bio je ime koje je odzvanjalo širom bivše Jugoslavije – napisao je blizu dve hiljade pesama i sarađivao s najvećim imenima narodne muzike. Njegov život bio je mozaik ljubavi, emotivnih lomova i želje da kroz umetnost izrazi ono što mu je duša nosila. Njegove pesme nisu bile samo reči – bile su ispovesti, bol i uteha. Svaki stih bio je deo njega.
Bio je tri puta u braku. Prvi brak s Ružicom doneo mu je sina Zorana, drugi s pevačicom Zoricom Dimov – ćerku Olgu, dok je u trećem braku s Vanjom rođen najmlađi sin Stefan, i to nakon Mikijeve smrti. Njegove ljubavi bile su spoj umetnosti i bola, a brakovi su često prerastali u drame koje je pretočio u pesme.
Susret sa Zoricom Dimov bio je početak filmske ljubavne priče. Podržavao je njen muzički put, snimio šest albuma za nju, ali ni najlepši stihovi nisu mogli nadomestiti nedostatak unutrašnje vatre. Njihov rastanak pogodio ga je toliko da je pokušao da sebi oduzme život. Preživeo je, ali njegova duša je ostala ranjena. Godinu dana kasnije, sudbina ih je ponovo spojila, a Miki je napisao pesmu “Ti si lek za moju dušu” – simbol nade i zahvalnosti.
Sudbina je bila surova. Godine 1993. u saobraćajnoj nesreći Zorica je poginula, dok su Miki i Olga preživeli. Miki se potpuno slomio, često ga nalazili kako spava na Zoričinom grobu, nesposoban da prihvati gubitak.
U mračnom periodu upoznao je Vanju, ženu koja je neverovatno ličila na pokojnu Zoricu. Postala je njegova treća supruga i majka Stefana, ali tuga ga nikada nije napustila. Slomljenog srca i narušenog zdravlja, Miki je preminuo 15. januara 1996. godine, mesec dana pre rođenja sina Stefana.
Njegova ćerka Olga, danas odrasla, otkriva teške detalje svog odrastanja – gubitak majke u devetoj godini, gubitak oca nekoliko godina kasnije, nasilje, manipulaciju i traume koje je preživela. Uprkos svemu, pronašla je snagu da nastavi dalje, postala majka, pronašla mir u porodici i veru u Boga, te odlučila da svoje iskustvo podeli s drugima.
Priča Mikija Jovičića i njegove porodice podseća nas koliko je svet umetnosti pun nevidljivih borbi. Iza sjajnih pesama i slave često stoje sudbine koje mogu rasplakati i najtvrđa srca.
Miki je voleo do bola, stvarao iz bola i umro od bola, ali je ostavio nasleđe koje traje. Njegove pesme i priče i dalje žive, a njegova deca nose teret, ali i svetlost njegove umetnosti. Ovo je priča o ocu, porodici i ranjenoj duši koja je kroz stihove pokušavala da izleči svet, ostavljajući otvorene rane i na sebi i na onima koje je volela.
Umetnost mu je bila oružje i zaklon, i zahvaljujući njoj, Miki i danas živi kroz svoje stihove.
