Gospodin Mirsad i Luks živeli su miran život na kraju sela. Luks, stari nemački ovčar, bio je Mirsadova senka — tih, dostojanstven i veran. Njihovi dani prolazili su u šetnjama, drijemanju i tihoj večeri.
Sve dok se u šupi nije pojavila siva, prugasta senka — mršavo, divlje mače. Mirsadu nije smetalo; bilo je dovoljno miševa za sve. Ali Luks je bio nemiran. Stajao bi pred šupom, nakostrešene dlake, lajajući duboko i uporno.
“Luks, mir!” viknuo je Mirsad, ne shvatajući šta pas pokušava da kaže.
Nakon što ga je Luks vodio do kraja dvorišta, Mirsad je shvatio: ispod gomile drva bilo je četiri slepa, tek rođena mačeta, drhtala na hladnoći. Prugasta senka bila je majka koja je zaštitnički stajala ispred njih.
Luks nije lajao na mačku od ljubomore. Njegov instinkt je prepoznao opasnost za novorođene životinje i upozorio Mirsada. Pas je, mudriji od čoveka, znao da ih ne smeju dirati.
Mirsad je pažljivo prebacio mačiće u toplu korpu, donio hranu i mleko, a majka mačka je, videvši da im ne preti opasnost, polako počela da jede. Luks je čuvao ulaz, verni stražar.
Čovek je želeo da otjera “uljeza”, ali pas je znao istinu: ispod drva nije bilo samo mače, već cela mala porodica koja je trebala zaštitu. Luks je spasio život, a Mirsad je konačno shvatio mudrost i instinkt svog starog prijatelja.
