Bolest je došla tiho, a zatim progutala sve. Marko, nekada snažan i pun života, sada je ležao u bolničkom krevetu — iscrpljen, slab, i na ivici između nade i beznađa. Retka infekcija napala mu je srce, a računi za lečenje su se gomilali brže nego što je njegova mlada supruga Ana mogla da ih plati.
Ana je bila njegov anđeo. Svakog dana sedela je pored njegovog kreveta, lica bledog od nespavanja, ali sa blagim osmehom koji je čuvala samo za njega. Hranila ga je, čitala mu knjige i ponavljala da će sve biti u redu — iako su oboje znali da istina nije bila tako jednostavna.
Jednog popodneva, dok mu je nameštala jastuk, Marko je slabom rukom uhvatio njenu. Pogled mu je pao na njene prste. Njegova burma je bila tu. Njene nije.
„Gde ti je prsten, Ana?“ — prošaputao je, glasom punim sumnje.
Ana se sledila. Povukla je ruku, pokušavajući da sakrije prazno mesto na prstu.
„Oh… morala sam da ga skinem. Zbog pranja ruku u bolnici. Skliznuo mi je u slivnik…“
Njene reči su drhtale, ali ne od istine. Marko je to znao. Lagala je, i to loše.
Srce mu se steglo — ne zbog prstena, već zbog laži. Dok je on ležao na ivici smrti, ona je, kako je mislio, izgubila simbol njihove ljubavi. Tog dana nešto se u njemu slomilo. Prestao je da se bori za njih. Nastavio je da se bori samo za sebe.
Mesecima kasnije, čudom se oporavio. Vratio se kući, ali među njima više nije bilo ničega osim tišine. Svađa oko prstena postala je simbol njihove distance.
„Ako ti taj prsten ništa nije značio dok sam umirao, onda ti ni ja ne značim!“, vikao je jedne noći.
„Nije tako, Marko, molim te…“
„Odlazim, Ana. Ne mogu da živim sa nekim ko me je izdao kad mi je bilo najteže.“
Otišao je. Uveren da je bio žrtva.
Godine su prolazile. Marko se vratio poslu, uspehu, životu. Ali ne i sebi. Ljubav je za njega postala mit. Ana je, slomljena, nestala — preselila se u manji grad, zaposlila u biblioteci, i u tišini nastavila da diše bez njega.
Pet godina kasnije, kišno popodne. Marko prolazi starim delom grada, pogled mu nehajno zastaje na izlogu male zalagaonice. Tamo, među starim satovima i komadima nakita, video je nešto što mu je oduzelo dah.
Burmu. Njenu burmu.
Prepoznao bi je i u snu — tanku zlatnu gravuru vinove loze koju su sami dizajnirali.
Ušao je, drhteći.
„Ovaj prsten… odakle vam?“
Stari zalagaoničar ga je pogledao preko naočara.
„Ah, da… donela ga je mlada žena, pre mnogo godina. Plakala je. Rekla je da joj hitno treba novac za lek za muža koji umire.“
Marko je zanemeo.
Pet godina ranije. Na isti datum.
To je bio dan kada ju je optužio da ga je izdala.
U glavi mu je odjekivalo: rekla je da joj treba novac za lečenje muža.
Nije ga slagala da bi ga napustila. Lagala je da bi ga spasila.
Dok je stajao na kiši, stezao je burmu u šaci. Sva njegova osuda, ponos, sumnja — sve je nestalo u jednom dahu.
Shvatio je da nije ona izdala njega. On je izdao nju.
Pronašao je istinu — ali prekasno.
Ona je nestala, a s njom i jedina ljubav koju je imao.
Ostala mu je samo burma.
I kajanje koje nikada neće prestati da boli.
