Moja svekrva, Ana Ivanova, oduvek je delovala kao oličenje smirenosti i dobrote. Za mene, Milicu, bila je uzor — obrazovana, pažljiva, tiha žena blagih manira, kojoj nikada nije promaklo da ponudi savet ili pomoć. Deca su je obožavala. Petar i Pavle, naši blizanci, provodili su sate uz nju, slušajući bajke i grickajući bombone koje je vešto skrivala u džepovima svojih haljina.
Živela je s nama otkako joj je zdravlje oslabilo. Teško se kretala, oslanjajući se na štap, i retko izlazila iz kuće. Mislila sam da je samo stara i umorna žena koja čeka mirne godine života.
A onda su, jednog utorka ujutru, pred našu kuću stigla dva policijska automobila. Pomislila sam da traže nekog drugog, ali kada su ozbiljni policajci zakucali na vrata i upitali za Anu Ivanovu, krv mi se sledila u žilama.
Pojavila se u hodniku, držeći se za štap, zbunjena i bleda. “Šta se dešava, deco?” upitala je drhtavim glasom.
Stariji policajac je samo rekao:
— Gospođo Ana Ivanova, uhapšeni ste zbog sumnje u više teških krivičnih dela, uključujući ubistvo prvog stepena.
Reči su mi odzvanjale u glavi. “Ubistvo?” vrisnula sam. “Pa ona jedva hoda!”
Ali nisu slušali. Dok su je odvodili, pogledala me uplakanim očima i šapnula:
— Milice… reci Igoru da nisam kriva.
U stanici smo čuli ono što nismo mogli da pojmimo. Detektiv je bez mnogo uvoda uključio snimak sa nadzorne kamere. Ulica, gužva, i među prolaznicima — ona. Naša Ana. Hodala je brzo, bez štapa, u tamnoj odjeći. Na haljini su se jasno vidjele tamne mrlje. “To je krv žrtve,” rekao je detektiv ravnodušno.
Sljedeći snimak — požar u skladištu. Silueta žene istog hoda. Zatim otisci prstiju. Sve se poklapalo.
“Prije trideset godina,” nastavio je detektiv, “Ana Ivanova je bila poznata pod drugim imenom. U policijskim dosijeima vodi se kao ‘Crna udovica’. Dva muža umrla su pod sumnjivim okolnostima. Nikada nije osuđena. Nestala je, promenila identitet i živela mirno… sve do sada.”
Svet mi se srušio.
Žena koja je pevala uspavanke mojoj deci, koja mi je svako jutro donosila čaj i pričala o biljkama u dvorištu — bila je neko potpuno drugi. Sve te godine, pod našim krovom, skrivala se osoba sposobna za hladnokrvne zločine.
Kada je suočena s dokazima, priznala je. Bez emocija. Samo mirno:
— Neke stvari se ne mogu pustiti da ostanu nedovršene.
Nikada više nisam otišla u zatvor da je posetim. Igor nije mogao da izdrži taj teret. Deci nismo rekli istinu — samo da je baka otišla na lečenje.
A ja… svake noći, dok gasim svetla u kući, pogledam ka fotografiji na kaminu. Ona se smeši, okružena mojim sinovima. I svake noći mi kroz glavu prođe ista misao — koliko zapravo poznajemo one s kojima delimo svoj dom?
