„Opet si ceo dan u pidžami? Ivana, šta radiš ceo dan? Beba samo spava i jede!“
Te reči su mi odzvanjale dok sam sedela na podu dnevne sobe, držeći u naručju našu malu Lenu, koja je konačno zaspala posle tri sata neutešnog plača. Suze su mi se kotrljale niz lice, a ja nisam znala da li su od umora, tuge ili besa – možda kombinacija svega toga.
Nikada nisam mislila da će majčinstvo biti ovako teško. Svi su mi govorili: „Bićeš ispunjena, ovo je najlepše vreme tvog života.“ Niko mi nije rekao koliko je usamljeno gledati kroz prozor i moliti se da neko pozvoni samo da čuje ljudski glas. Niko mi nije rekao da ću se ponekad osećati kao da nestajem.
Suprug nije video moj trud
Prvih nekoliko dana nakon porođaja, suprug Nikola bio je pažljiv – donosio mi je vodu, pomagao sa pelenama. Ali čim je euforija prošla, sve se promenilo.
„Ivana, radim deset sati dnevno! Kada dođem kući, očekujem topao ručak i mir. Ne mogu da verujem da nisi ni dojila!“ – rekao je.
Objašnjavala sam mu: „Lena nije spavala više od pola sata, imala je grčeve i stalno sam je nosila… Nisam stigla ni da jedem.“
Njegov odgovor: „Sve žene prolaze kroz to. Ne dramatizuj.“
Te noći sam želela da vrištim. Osećala sam se kao sobarica u sopstvenom domu. Moja mama je govorila: „Sve smo to prošle.“ Ali ja nisam želela da ćutim.
Kada i partner zaboravi da vidi trud
Situacija se pogoršavala. Lena je plakala satima, a Nikola bi dolazio s posla i uključivao televizor. Kada bih ga zamolila da pripazi na Lenu dok se tuširam, uzdahnuo bi.
Jedne večeri čula sam ga kako razgovara sa svojom majkom:
„Ivana ne može ništa da uradi. Beba samo spava i jede. Ne znam šta joj je…“
Osetila sam kako mi se srce raspada. Nisam bila lenja. Bila sam iscrpljena do tačke iznemoglosti.
Snaga u podršci drugih žena
Počela sam da sumnjam u sebe, ali kada bih pogledala Lenu, znala sam da problem nisam ja. Prijateljica Sanja mi je rekla:
„Ivana, nisi sama. Svi misle da je porodiljsko odsustvo odmor – a u stvari je to najteži posao na svetu.“
Te reči su mi dale snagu. Počela sam da tražim podršku online i shvatila da nas ima mnogo koje ćutimo i patimo.
Prvi iskreni razgovor
Jedne večeri sela sam preko puta Nikole:
„Moramo da razgovaramo.“
On nije skidao pogled sa ekrana: „Mogu kasnije? Zvezda igra.“
„Ne mogu kasnije! Ne mogu više ovako!“
Prvi put me je pogledao kao osobu, a ne kao nekog ko samo brine o detetu i kući.
„Trebam te. Potreban mi je partner, a ne još jedno dete. Potrebno mi je razumevanje i pet minuta mira.“
Nikola je dugo ćutao, a onda rekao: „Nisam znao da ti je tako teško… Mislio sam da preteruješ.“
Početak promene
Te večeri smo imali prvi iskreni razgovor. Plakala sam pred njim, a on je obećao da će pokušati da bude bolji. Nije bilo lako, ali smo počeli da gradimo tim.
I danas, dok Lena spava, pitam se: koliko žena još uvek ćuti? Koliko nas pati u tišini jer nas niko ne vidi? Možda će moja priča nekom pomoći da kaže: „I meni je teško.“
