Tog dana, Adrijan Kolo je naučio nešto što ni njegovi milioni nisu mogli da kupe — da je prava vrednost života skrivena u trenucima, ne u stvarima.
Vreme je prolazilo, a njegova deca više nisu bila usamljena. Dom je ponovo disao. Svako veče završavalo se zajedničkim smehom, mirisom pečenih kolača i zvukom dečjeg kikota. Roza je i dalje bila skromna, ali sada je sedela za istim stolom s njima. Niko je više nije zvao „sobarica“ — bila je deo porodice.
Jednog popodneva, dok je sunce obasjavalo dvorište, Lili je prišla Adrijanu i šapnula:
— „Tata, znaš li šta je Roza rekla? Da anđeli ne moraju da imaju krila.“
Adrijan se nasmešio i pogledao prema Rozi, koja je brisala ruke o kecelju dok ih posmatrala s blagim osmehom.
— „U pravu je,“ rekao je tiho. „Neki anđeli nose kecelju i prave najbolju tortu na svetu.“
Tog trenutka, znao je da mu je život dao drugu šansu — da voli, da bude prisutan, da veruje.
A sve je počelo onog dana kada je jednostavno odlučio da dođe kući ranije. 🕯️
