Moj suprug i ja vjenčali smo se ovog ljeta i živimo u malom, iznajmljenom stanu od 50 kvadrata. Oboje radimo i imamo pristojne plate, i zaista osjećamo da je ovo savršen početak našeg zajedničkog života. Za sada nam ništa više ne treba – kada dođu djeca, biće i veći stan.
Jednog dana, vraćala sam se s posla i svratila u restoran kineske hrane blizu našeg stana. Mislila sam da će mi se muž pridružiti, ali nije mogao, pa sam na brzinu nešto pojela i krenula kući.
Kada sam stigla, sjedio je u kuhinji, sav zamišljen. Pogledao me ozbiljno i rekao: „Dođi, moramo nešto da popričamo.“ Srce mi je počelo da lupa, noge su mi se odsjekle – pomislila sam na najgore.
Sjela sam, a on me pogleda i kaže:
„Draga, moram ti nešto reći, ali nemoj da se ljutiš… Moraš naučiti nešto da kuhaš. Ja više ne mogu jesti ovu kinesku hranu – oči su mi se ukosile!“
Od tolikog straha šta će mi reći – umrla sam od smijeha! I dan-danas, kad se toga sjetim, ne mogu da se ne nasmijem do suza.
