Dan sahrane mog muža Ernesta bio je najtiši i najteži trenutak mog života. Dok sam stajala pored sveže iskopane zemlje, uz miris ruža i zvuk tihog jecaja, telefon mi je zavibrirao. Poruka sa nepoznatog broja smrznula mi je krv u žilama:
„Živ sam. To nisam ja u sanduku.“
Ruke su mi se tresle dok sam jedva otkucala odgovor:
„Ko si ti?“
Odgovor je stigao brzo:
„Ne mogu da kažem. Posmatraju. Ne veruj našim sinovima.“
Pogledala sam Čarlsa i Henrija — moja dva sina — kako stoje pored kovčega. Njihovi izrazi lica bili su čudno mirni, suze neiskrene, zagrljaji hladni. Srce mi je poskočilo od sumnje. Nešto nije bilo u redu.
Četrdeset dve godine, Ernest je bio moje utočište. Zajedno smo gradili život od nule — on sa rukama umrljanim mašću, ja sa snovima o porodici punoj ljubavi. I imali smo je. Barem sam tako verovala.
Vremenom su sinovi otišli u grad. Obojica su uspeli, obogatili se, ali i promenili. Posete su postajale ređe, razgovori površni. Jednog dana, dok smo večerali, Čarls je rekao:
„Mama, razmislite o prodaji kuće. To bi nam mnogo značilo kad dobijemo decu.“
Tražili su nasledstvo — dok smo još bili živi.
Zatim je došao onaj poziv iz bolnice:
„Vaš suprug je imao nesreću. Dođite odmah.“
Kada sam stigla, Čarls i Henri su već bili tamo. „Eksplozija u radionici“, rekli su. Ernest je ležao bez svesti, lice prekriveno zavojima. Kad sam ga uhvatila za ruku, osetila sam blagi stisak. Znak života.
Ali narednih dana, njih dvojica nisu govorili o njegovom oporavku — već o osiguranju.
„Ima polisu na 150.000 dolara,“ rekao je Čarls. „To je dovoljno da se pobrinemo za tebe.“
Nisam mogla da poverujem da pričaju o novcu dok im je otac između života i smrti.
Trećeg dana, lekari su rekli da nema nade. Čarls je odmah prokomentarisao:
„Tata ne bi želeo da bude teret.“
Noć pre njegove smrti, Ernest je ponovo stisnuo moju ruku. Pokušavao je nešto da mi kaže. Dva dana kasnije — „nesreća“ je bila gotova.
Sahrana je bila jednostavna, previše jednostavna. Sinovi su sve završili brzo i bez emocija. A onda — poruka. „Ne veruj našim sinovima.“
U banci sam sledećeg dana saznala da je neko podizao velike svote sa zajedničkog računa. „Vaš suprug je dolazio lično,“ rekla je menadžerka. „Mislim da je vaš sin bio s njim.“ Čarls.
Nova poruka:
„Osiguranje je bila njihova ideja. Ubedili su ga. Bila je to zamka.“
U Ernestovom stolu pronašla sam njegovo pismo:
„Margo, ako ovo čitaš, znači da mi se nešto dogodilo. Čarls i Henri su previše zainteresovani za novac. Rekli su mi da treba da se brinem za svoju bezbednost. To mi je zvučalo kao pretnja. Ako mi se nešto desi, ne veruj nikome.“
Srce mi je lupalo kao nikad pre. Otišla sam u policiju. Narednik je zbunjeno rekao:
„Eksplozija? Nema nikakvog izveštaja. Vaš muž je primljen sa simptomima trovanja metanolom.“
Bila sam u šoku. Trovanje. Ne nesreća — ubistvo.
Kasnije sam saznala da su sinovi tražili da se svi podaci drže poverljivim. Oni su sve organizovali — i laž i smrt.
Kada su počeli da dolaze u kuću, glumeći brigu, nova poruka me je upozorila:
„Ne jedi ništa što ti donesu.“
Njihov plan je bio jasan: proglasiti me nestabilnom i preuzeti sve.
Tada sam dobila poruku od nepoznatog čoveka:
„Ja sam Stiven Kalahan, privatni istražitelj. Ernest me je unajmio. Otrovali su ga metanolom u kafi. Imam dokaze. Vidimo se sutra.“
U kafiću mi je pustio snimak. Ernestov glas — uplašen. Zatim, glas mog sina:
„Starac sumnja. Već imam metanol. Kada dobijemo novac od osiguranja, moramo se rešiti i mame. Biće to savršeno samoubistvo.“
Noge su mi klecale. To nisu više bili moji sinovi — to su bili stranci.
Sutradan su uhapšeni. Dokazi su bili jasni. Suđenje je potreslo ceo grad.
„Odgajila sam ih sa ljubavlju,“ rekla sam pred porotom, „ali ta ljubav ih nije naučila saosećanju.“
Proglašeni su krivima — doživotni zatvor.
Nekoliko meseci kasnije, dobila sam pismo od Čarlsa:
„Mama, žao mi je. Novac nas je zaslepio. Uništili smo porodicu zbog pohlepe. Sutra ću sebi oduzeti život.“
Henri je završio u psihijatrijskoj bolnici.
Danas živim mirno. Ernestovu radionicu pretvorila sam u baštu punu cveća. Svake nedelje mu donosim buket. Nedostaju mi sinovi kakvi su nekad bili, ali ti dečaci su nestali davno pre nego što je Ernest umro.
Pravda mi nije vratila muža, ali mi je donela — mir.
