Elena je ceo život sanjala ovaj dan — venčanicu, zavete, vetar koji nosi veo kao blagoslov.
Ali sada je sedela na panju u parku, venčanica joj umazana, veo pocepan, a u grudima samo sram i bol.
Sve je počelo onog trenutka kada je zakoračila u salu.
Na ulazu ju je dočekala svekrva, Veronica, s hladnim osmehom i pogledom koji je rezao.
Pogledala je Eleninu jednostavnu čipkastu haljinu i šapnula dovoljno glasno da svi čuju:
„Izgledaš kao dete koje se igra venčanja. Zar si mislila da ćeš ovim brakom postati dostojna naše porodice?“
Te reči su bolele više nego bilo šta.
Elena je pobegla — kroz hodnik, baštu, između ruža koje su kidale njen veo.
Sada je plakala, lice sakriveno u dlanovima, dok je jutarnje sunce probijalo kroz oblake.
Nije čula korake dok se pored nje nije začuo tih, topao glas:
„Ako ovde sediš predugo, vile će te odvesti, i niko te više neće naći.“
Podigla je pogled. Pored nje je stajala starica, kose bele kao sneg i očiju plavih i vedrih.
Sela je kraj nje, nasmešila se i rekla:
„Park pripada svima — a posebno tužnim mladama.“
Elena je pokušala da se nasmeje, ali suze su opet krenule.
„Ponizila me. Rekla je da nisam dovoljno dobra. Možda i nije pogrešila.“
Starica je nežno uhvatila njene ruke.
„Znaš li šta ja vidim?“
Elena je odmahnula glavom.
„Vidim devojku koja se borila za svoju sreću,“ rekla je starica.
„Vidim ženu koja nije odustala — samo je otišla da pronađe snagu. A bežanje, dušo, ponekad je prvi korak ka povratku.“
Elena je udahnula duboko.
„Zašto mi to govorite?“
„Jer moraš da se vratiš,“ odgovorila je starica, s blagim osmehom.
„Da podigneš glavu i pokažeš da si već deo te porodice. Niko ti to pravo ne može oduzeti.“
Elena je ustala. Haljina joj je bila prljava, ali srce mirnije.
„Ko ste vi?“ pitala je tiho.
Starica se samo nasmešila.
„Neko ko je jednom pobegao baš kao ti.“
I nestala je među drvećem, kao da je nikada nije ni bilo.
Elena se vratila u salu — veo pocepan, oči crvene od plača, ali hod ponosan.
Muzika je utihnula, svi su je gledali.
Veronica je i dalje stajala na istom mestu, spremna za novu uvredu.
Ali Elena joj je prišla, pogledala je pravo u oči i rekla mirno:
„Možda misliš da ne pripadam ovde. Ali tvoj sin me izabrao. A ja biram da ostanem.“
Tišina.
Zatim jedan pljesak. Pa drugi. Ubrzo cela sala na nogama.
Muž joj je prišao, oči su mu bile pune emocija.
„Tražio sam te svuda.“
„Morala sam da se setim ko sam,“ odgovorila je.
Te večeri plesali su do jutra.
Veronica je ćutala, ali po prvi put — bez prezira. Možda čak s trunkom poštovanja.
Meseci su prolazili. Elena i njen muž učili su da postavljaju granice, a Veronica da poštuje tišinu više od reči.
Nije postala nežna preko noći, ali Elena više nije bežala.
Kad god bi osetila hladan pogled, setila bi se starice iz parka — i znala da je dovoljno jaka da stoji gde pripada.
Godinama kasnije, kada je Veronica postala baka, često je govorila:
„Ona mlada je bila hrabrija nego što sam mislila.“
A Elena, gledajući svog sina kako trči po dvorištu, podigla bi pogled ka nebu i šapnula:
„Hvala.“
