Putovao sam vozom iz Varšave ka Krakovu, umoran od svega, s preteškim rancem i jednom jednostavnom željom – da u miru popijem kafu. U kupeu su već sedile žena u tridesetim i njena ćerka, devojčica od tri-četiri godine, s repićima i plišanim zekom u ruci. Delovale su tiho, povučeno – majka je čitala knjigu, a dete je zurilo kroz prozor.
Otvorio sam termos i izvadio šolju kafe i kesicu domaćih keksića – mala radost usred napornog dana. Ali pre nego što sam stigao da zagrizem prvi, devojčica je već imala jedan u ruci. Gledala me pravo u oči dok je polako jela.
“Hej… to su moji kolačići,” rekoh zbunjeno.
Devojčica se samo nasmešila, a majka je, bez mnogo emocije, promrmljala izvinjenje. Delovala je umorno, gotovo odsutno. Hteo sam da reagujem, ali nešto me zadržalo. Dete je izgledalo nežno, krhko, kao da će se rasprsnuti ako podignem ton.
U narednih pola sata, ta neobična “krađa” pretvorila se u tihu igru. Uzela bi kolačić, a onda me pogledala kao da me pita: “Hoćeš li se ljutiti?” Nisam mogao. Delila je svaki zalogaj s iskrenim smeškom, kao da zna da mi je to zapravo trebalo.
Na kraju, pružio sam joj poslednji kolačić. Uzela ga je ozbiljno i tiho rekla:
“Videla sam te.”
“Gde?”
“Na stanici. Bila si tužna.”
Zatečen, nisam znao šta da kažem.
“Vrlo si pažljiva,” rekoh, a ona tiho odgovori:
“I ja sam tužna. Ali mama kaže da ne smem biti.”
Majka je tada brzo reagovala: “Emma, ćuti.” Dete se povuklo, steglo zeca i okrenulo prema prozoru.
Ostatak putovanja prošao je u tišini. U jednom trenutku, želeo sam da joj poklonim još jednu kesicu keksa, ali ona je već zaspala.
U zoru, probudio sam se prvi. Kupe je bio prazan – i majka i dete su nestale. Na sedištu je ležao samo plišani zec. Potražio sam konduktera, ali niko nije video da su izašle.
Otvorio sam ranac da sipam sebi kafu – kesica s mojim kolačićima bila je uredno vraćena unutra. Netaknuta.
Na vrhu je bila poruka, napisana dečijim rukopisom:
“Hvala što si delio. Sad ćeš se osećati bolje.”
Gledao sam kroz prozor jutarnje svetlo i plišanog zeca na sedištu. I tada sam shvatio – neki susreti nisu slučajni. Neki ljudi nas pronađu tačno onda kada nam najviše treba.
