Tri godine su prošle od smrti Andreja, a njegova udovica Marija nije prestajala da tuguje. Danima, mesecima, pa i godinama, razgovarala je s njim u tišini svog doma – dok kuva kafu, dok ide na posao, ili pred san. Njihova veza, iako prekinuta fizički, za nju nikada nije nestala.
Jedinu utehu nalazila je u nedeljnim posetama groblju. Uređivala je grob, donosila sveže cveće i delila s njim uspomene i događaje iz protekle nedelje. Taj ritual bio je njeno sidro u stvarnosti.
Ali tog mirnog jutra, sve se promenilo.
Na grobu je zatekla svež buket cvetova, iako je znala da niko drugi nikada ne dolazi. Andrej je bio povučen čovek, bez porodice i bliskih prijatelja. Zbunjena, Marija je prišla i spustila svoj buket, kada je među stabljikama uočila presavijen papirić.
Rukopis na njemu bio je uredan, jednostavan, ali poruka – šokantna:
„Vidimo se uskoro.“
Zanemela je. Noge su joj klecnule i pala je na kolena. Oko nje je vladala potpuna tišina, narušena samo blagim šuštanjem lišća.
Te večeri nije mogla da spava. Vraćala se starim pismima, fotografijama, tražeći bilo kakav trag. “Možda je u pitanju neslana šala?” pitala se. Ipak, nemir i nelagodnost nisu je napuštali.
Sledećeg dana, vratila se na groblje. Poruke više nije bilo, ali je novi buket stajao na istom mestu – opet svež, kao da je upravo ostavljen.
Pitala je čuvara groblja da li je neko dolazio.
– „Svaki dan neko donosi cveće“, rekao je. „Žena sa maramom na glavi. Dolazi pre nego što dođemo mi.“
Marija je počela da dolazi ranije, u nadi da će sresti nepoznatu posetiteljku. Dani su prolazili bez pomaka. Ali četvrtog jutra, na ulazu u groblje, ugledala je figuru – ženu kako stoji pored Andrejevog groba, saginje se i ostavlja buket.
Marija je potrčala prema njoj, ali do trenutka kada je stigla, niko nije bio tu. Samo tragovi stopala u vlažnoj zemlji.
Od tada je nastavila da viđa novo cveće svake nedelje – ponekad sa vrpcom, ponekad bez ikakvog znaka. Poruke više nije bilo. Osim na godišnjicu Andrejeve smrti. Tada je, među ljiljanima, pronašla još jedan papir.
Na njemu je bila ispisana samo jedna reč:
„Čekaj.“
Marija je tada odlučila da više ne ide na groblje. Rekla je da Andreja sada čuva u sećanju – živog, nasmejanog, onakvog kakav je bio.
Ipak, komšije kažu da i danas, nedeljom ujutro, viđaju ženu u tamnom kaputu, s maramom na glavi i buketom belih ljiljana u rukama, kako stoji pored istog groba.
