Vila porodice Popović te večeri nije bila samo raskošna — bila je hladna, zagušljiva od tišine koja je nosila nešto mračno. U radnoj sobi, pod svetlom kristalnog lustera, ležao je Viktor Popović — mrtav. Jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u zemlji završio je život u sopstvenoj fotelji, sa tragom krvi na slepoočnici i otvorenim sefom pored sebe.
Inspektor Kostić, čovek poznat po svojoj nepokolebljivoj intuiciji, stajao je iznad tela. Na prvi pogled, sve je izgledalo kao pljačka — razbacani papiri, poluotvorene fioke, nestali dragoceni predmeti. Ali nešto mu nije dalo mira. Previše uredno. Previše „tačno“ postavljeno. Kao da je neko želeo da ostavi utisak haosa.
Troje ljudi bilo je u kući te noći — i svi su imali motiv.
Lana, Viktorova prelepa, dvadeset godina mlađa supruga, naslednica njegovog bogatstva. Njene suze bile su savršene, ali oči su joj bile suve.
Marko, poslovni partner, čovek kome je Viktor upravo uskraćivao pristup milionskom ugovoru.
Ivan, sin iz prvog braka, koji je oca godinama prezirao zbog pohlepe i izdaje.
Kostić ih je ispitao. Svako je imao objašnjenje — i svako je delovao kao da nešto krije. Kad je već bio na izlazu, njegov pogled pao je na kavez u uglu sobe. U njemu je sedeo sivi afrički papagaj, Pako. Gledao je sve prisutne onim tamnim, znatiželjnim očima.
„Čiji je ovo?“ pitao je.
„Viktorov,“ promrmljala je Lana. „Govorio je da je Pako jedini koji ga stvarno sluša.“
Inspektor se nasmešio. „Šteta što ne može da nam kaže šta je čuo.“
Papagaj je samo nakrivio glavu.
Dani su prolazili, a slučaj nije odmicao. Sve dok, jedne večeri, Kostić nije opet ušao u radnu sobu — sam. Zastao je pored kaveza i u tišini čuo zvuk. Metalni klik, pa još jedan. Zvuk otvaranja Viktorove kutije za cigare. Papagaj je oponašao. Savršeno. I tada je inspektoru sinulo — papagaj nije samo ponavljao reči. On je pamtiо i zvukove. Bio je živi svedok.
Sledećeg dana, Kostić je okupio sve troje osumnjičenih u radnoj sobi. „Hajde da pokušamo da oživimo tu noć,“ rekao je. Tišina je bila gusta, napeta. Svi su ćutali, gledajući se s nepoverenjem.
Inspektor je prišao sefu i okrenuo ručicu. Klik. Klik. Klik.
Papagaj se trgnuo. Pogledao u sef. Pa progovorio.
Glas Viktora Popovića odjeknuo je prostorijom, hladan i gnevan:
„Nikada ti neću dati firmu, Marko! Nikada!“
Svi su se okrenuli ka Marku. On je problijedio. „To ne znači ništa! Viktor je često vikao!“ povikao je.
Kostić nije odgovorio. Samo je gledao u Paka.
Ptica je ponovo nakrivila glavu i progovorila — sada Markovim glasom.
„Onda ću je uzeti sam, starče!“
U sobi je nastao muk. Marko je zadrhtao, pa jurnuo ka kavezu. „Ućuti! Ućuti, glupa ptico!“ vrisnuo je, ali su ga policajci oborili na pod.
Kostić je uzdahnuo i rekao tiho: „Mislim da smo upravo čuli priznanje.“
Kasnije te večeri, Marko je sve priznao — svađu, bes, udarac statuom, i lažnu pljačku kojom je pokušao da prikrije zločin.
Kostić se, po završetku slučaja, vratio u vilu.
Pako je mirno stajao na svojoj prečki.
„Znaš, Pako,“ rekao je inspektor uz osmeh, „bio si najbolji svedok koga sam ikad imao.“
Papagaj ga je pogledao, raširio krila i, savršeno imitirajući njegov ton, rekao:
„Znaš, Pako.“
