Jutarnje sunce obasjavalo je hromirane površine restorana, odbijajući se od držača za salvete i bokala za kafu. Obično prijatno mesto – gde su palačinke donosile utehu, a sirup miris doma – tog jutra bilo je obavijeno senkom u jednom uglu sale.
Klara je sedela tamo, invalidska kolica pored stola, a tanjir sa palačinkama služio joj je kao krhki štit. Sa svojih šesnaest godina, naučila je da se nosi sa pogledima, šapatom i sažaljenjem, ali ništa je nije pripremilo za ono što je trebalo da se dogodi.
Volela je ovaj restoran. Bio je blizu škole i jedno od retkih mesta gde se osećala gotovo nevidljivom. Konobarice su je poznavale, uvek joj ostavljajući isti sto u uglu, gde je mogla da čita i gde njena kolica nikome nisu smetala.
Tišinu je prekinuo ulazak grupe dečaka, ne starijih od nje. Glasni, arogantni, sa samopouzdanjem koje dolazi iz bogatstva i osećaja da im svet pripada, seli su za sto pored njenog. Njihovi pogledi bili su oštri, osmesi podrugljivi.
Pokušala je da ih ignoriše, spustila pogled na knjigu, ali smeh je bio preglasan.
“Vidi ovu,” rekao je vođa. “Zar ne bi trebalo da je u bolnici?”
Drugi su se smejali. Klara je osećala kako joj obrazi gore. Stegla je vilicu, nastavljajući da gleda u knjigu, iako više nije videla slova.
“Hej, tebe gledamo!” viknuo je vođa.
Klara je tiho prošaptala: “Molim te, ostavi me na miru.”
On se samo nasmejao i oborio njenu knjigu na pod.
“Ups,” rekao je dok su se njegovi prijatelji smejali.
Ceo restoran je utihnuo. Konobarica je stajala zaleđena, menadžer nervozno gledao u blokčić, gosti su spuštali poglede. Klara je pokušala da dohvati knjigu, ali joj je bilo teško iz kolica. Jedan od dečaka gurnuo je njena kolica, a tanjir sa palačinkama završio je na podu. Sirup se razlio po pločicama, lepeći stranice njene knjige.
Tada, iz separea, stariji čovek sa sedim brkovima i ogrubljenim rukama izvadio je telefon. Brzim pokretima poslao je poruku:
“Restoran ‘Kod Džoa’. Potrebna pomoć. Odmah.”
Klara nije videla poruku. Videla je samo svoju uništenu knjigu, slomljena kolica i smeh dečaka.
Vreme se činilo zaustavljenim. Tada se kroz tišinu restorana probio dubok, moćan zvuk motora. Jedan, pa drugi, pa treći. Tutnjava je rasla dok desetak motociklista nije stalo pred restoran. Visoki, krupni muškarci u crnim kožnim jaknama, sa zveckajućim lancima, odlučnim pogledima.
Vođa grupe, čovek sa sedom bradom, prišao je dečacima. “Izgleda da vam treba lekcija o poštovanju,” rekao je. Njihovo prisustvo bilo je dovoljno da izazove strahopoštovanje.
Zatim je prišao Klarinom stolu i kleknuo pored kolica. Njegova gruba, ali nežna ruka podigla je njenu knjigu i obrisala je maramicom.
“Sve je u redu, devojčice. Više nisi sama,” rekao je, s tračkom osmeha.
Tinejdžeri su, shvativši ozbiljnost situacije, promrmljali izvinjenje i požurili ka izlazu. Gosti su ostali zapanjeni, ne mogavši da veruju da se u samo nekoliko minuta situacija potpuno promenila.
Klara je osetila strah i ogromno olakšanje. Po prvi put shvatila je da nije sama i da hrabrost drugih ljudi ponekad može promeniti sve – u jednom trenutku.
