Odlazi. Ti nisi moj sin. Moja supruga je umrla. Nemam nikakvu obavezu da se brinem o tebi.“
Nije zaplakao.
Nije ni suzu pustio.
Samo je ustao, uzeo svoj mali ranac i otišao – bez ijedne reči.
Deset godina kasnije, kad je istina izašla na videlo, imao sam samo jednu želju:
dao bih sve da mogu da vratim vreme.
Zovem se Rađeš. Imao sam trideset šest godina kad je moja supruga Mira iznenada umrla od moždanog udara.
Nisam ostao samo sam – ostavila mi je i dvanaestogodišnjeg dječaka po imenu Arđun.
Ali Arđun nije bio moj biološki sin.
Bio je Mirin sin iz prethodne veze.
Kada sam se oženio Mirom, imao sam dvadeset šest.
Ona je već prošla kroz mnogo boli – izgubljenu ljubav, trudnoću koju je sama iznela.
Tada sam se divio njenoj snazi.
Verovao sam da sam plemenit jer sam je prihvatio – zajedno sa njenim sinom.
Ali ljubav koja ne dolazi iz srca… nikad ne traje zauvek.
Odgajao sam Arđuna iz dužnosti – ne iz ljubavi.
Sve se srušilo kada je Mira umrla.
Dečak više nije imao nikoga na svetu.
Bio je tih, povučen, zatvoren u sebe.
Poštovao sam ga, ali duboko u sebi sam znao da oseća kako ga nikada nisam zaista voleo.
Mesec dana nakon Mirine smrti, rekao sam mu:
„Odlazi. Živi ili umri – svejedno mi je.“
Očekivao sam da će zaplakati. Da će moliti.
Ali nije rekao ništa.
Samo je otišao.
I ja nisam osetio ništa.
Prodao sam kuću i preselio se.
Život je išao dalje. Posao je cvetao. Upoznao sam drugu ženu – bez obaveza, bez dece.
Ponekad bih se setio Arđuna.
Ne iz brige – već iz puke radoznalosti.
Gde je završio? Da li je živ?
Ali i ta radoznalost je vremenom nestala.
Dvanaestogodišnje dete, potpuno samo – kuda je moglo da ode?
Nisam znao. I nije me bilo briga.
Mislio sam:
„Ako je umro, možda je i bolje. Tako bar više ne pati.“
Prošlo je deset godina.
Jednog dana zazvonio mi je telefon s nepoznatog broja.
„Dobar dan, gospodine Rađeš. Da li ćete prisustvovati otvaranju TPA galerije u subotu na ulici MG? Neko zaista želi da budete tamo.“
Oklevao sam – sve dok sledeća rečenica nije zaledila moju krv:
„Ne želite da saznate šta se desilo s Arđunom?“
Srce mi je počelo divlje da lupa.
To ime – Arđun – nisam čuo deset godina.
Zastao sam, a onda hladno rekao:
„Doći ću.“
Galerija je bila moderna, puna ljudi.
Čim sam ušao, osetio sam se strano.
Slike su bile moćne – ulje na platnu, hladne, ali duboko emotivne.
Pitao sam za ime umetnika: T.P.A.
Ta tri slova, ispisana na slikama, pogodila su me kao udarac.
„Dobar dan, gospodine Rađeš.“
Ispred mene je stajao mladić, visok, dostojanstven, jednostavno obučen – s pogledom dubokim i tihim.
U trenutku sam prepoznao.
Bio je to Arđun.
Više nije bio bespomoćni dečak kojem sam rekao „odlazi“.
Bio je muškarac – samouveren, smiren, ali beskrajno dalek.
„Ti…“ – promucao sam. – „Kako…?“
Prekinuo me je, glasom čvrstim i bez trunke emocije:
„Želeo sam samo da vidiš šta je majka ostavila.
I šta si izgubio onog dana kad si otišao.“
Pokazao je na sliku prekrivenu crvenom tkaninom.
„Ovo je moja majka. Nikad je nikome nisam pokazao.
Ali danas želim da je vidiš ti.“
Povukao je tkaninu.
Preda mnom – Mira.
Na bolničkom krevetu, bleda, krhka.
U ruci je držala našu zajedničku fotografiju – onu sa jedinog putovanja koje smo imali.
Kleknuo sam, noge su mi se tresle.
Arđunov glas je ostao miran:
„Pre nego što je umrla, pisala je dnevnik.
Znala je da me ne voliš.
Ali je verovala da ćeš me jednog dana razumeti.
Jer… njen sin ne pripada nikome.“
Zastao sam, bez daha.
„Šta…?“
„Da. Ja sam tvoj sin.
Majka je već bila trudna kad te je upoznala.
Ali ti je rekla da je dete iz druge veze – da bi testirala tvoje srce.
Posle je bilo kasno da ti kaže istinu.“
„Našao sam njen dnevnik u njenoj sobi.“
Svet mi se srušio.
Izgubio sam sina.
A sada je stajao preda mnom – odrastao, snažan, uspešan – i znao sam da sam izgubio sve.
Izgubio sam svog sina dva puta.
I drugi put – zauvek.
Sedeo sam u uglu galerije, slomljen.
Njegove reči su mi paraju dušu:
„Ja sam tvoj sin.“
„Ti si samo ispunjavao obavezu.“
„Ostao sam tih – jer sam voleo.“
„Otišao sam – jer si me naučio da ljubav bez srca ne postoji.“
Kada sam mislio da sam plemenit zato što sam prihvatio „dete koje nije moje“,
nisam bio ni dobar, ni pravedan. Nikada nisam bio otac.
A kad je Mira umrla – Arđun je izgubio sve.
I ja sam izgubio njega.
Zauvek.
