Zovem se Ana i do prije nekoliko godina moj život je bio miran. Imala sam dobar posao, mali stan koji sam voljela i tišinu koju sam cijenila. A onda se, nakon smrti naših roditelja, svijet moje sestre Jelene srušio — i povukao i mene sa sobom.
Jelena je oduvijek bila drugačija. Vetropirasta, impulzivna, uvijek na ivici neke drame. Kao samohrana majka, jedva je sastavljala kraj s krajem. Selila se iz stana u stan, mijenjala poslove, borila se s dugovima. Naši roditelji su joj bili i oslonac i spas. A kad su otišli — ostala je sama. Osim mene.
Jedne večeri me pozvala. Glas joj je bio tanak, slomljen.
„Ne mogu više, Ana. Gazda me izbacuje. Nemam gdje s Mijom.“
Mia — njena desetogodišnja kćerka. Tiha, pametna djevojčica s očima koje su vidjele previše.
Srce mi se steglo. „Dođite kod mene,“ rekla sam bez razmišljanja.
Te noći, u moj mali, uredni stan, ušao je haos. Jelena je ostala nekoliko dana, a onda je jedne večeri jednostavno nestala, ostavivši poruku na stolu:
„Čuvaj je. Bolje joj je s tobom. Vratiću se kad sredim život.“
I tako sam postala majka. Upisala sam Miju u školu u svom kraju. Kupovala joj odjeću, pomagala oko domaćih zadataka, pravila njene omiljene kolače. Nije bilo lako, ali s vremenom — ona je postala moje dijete. Njen tihi osmijeh ispunio je prazninu mog stana. Po prvi put, moj život je imao svrhu veću od mene same.
Godine su prolazile. Život je postao stabilan. Jelena bi se javljala povremeno, s obećanjima koja nikad nije ispunila. A onda, jednog dana, nazvala je s novim zahtjevom.
„Pošto već odgajaš Miju,“ rekla je, kao da govori o nečemu beznačajnom, „mogla bi da uzmeš i Marka.“
Marko — njen sin tinejdžer iz druge veze, s kojim se neprestano sukobljavala.
„Jelena, ne mogu,“ rekla sam mirno. „Nemam ni prostora ni snage ni sredstava za tinejdžera.“
Tada je eksplodirala. „Sebična si! Oduvijek si bila! Tebi je sve lako! Zažalićeš zbog ovoga jednog dana!“
Nisam to shvatila ozbiljno. Mislila sam da je to samo još jedan njen ispad. Nisam ni slutila da će njen sljedeći potez biti toliko okrutan, toliko promišljen, da će mi slomiti srce.
Jednog popodneva vratila sam se kući s posla, umorna, ali sretna — kupila sam Miji knjigu koju je dugo željela. Očekivala sam da će mi potrčati u zagrljaj čim otvorim vrata. Ali kuća je bila tiha. Previše tiha.
„Mia?“ pozvala sam. Nije bilo odgovora.
Pronašla sam je u njenoj sobi, sklupčanu na krevetu, lice joj je bilo zagnjureno u jastuk, a tijelo se treslo od jecaja.
Sjela sam pored nje. „Dušo, šta se desilo? Je li te neko povrijedio?“
Odmahnula je glavom. „Nije ništa,“ promucala je.
Mazila sam je po kosi. „Mia, znaš da mi možeš sve reći.“
Poslije duge tišine, podigla je lice, mokro od suza.
„Mama je zvala,“ šapnula je. „Rekla je da me ti ne voliš stvarno. Da me držiš samo da bi se pravila dobra pred drugima. Da si joj ukrala dijete. I da želi da se vratim kod nje, ali da ti ne daš.“
Te riječi su me pogodile kao udarac. Nestalo mi je daha. Moja sestra — moja rođena sestra — upotrijebila je svoje dijete kao oružje protiv mene. To je bio njen „zažalićeš“. Nije napala mene. Napala je ono što mi je bilo najdragocjenije.
Osjetila sam kako se u meni bore bol i bijes. Htjela sam da vrisnem, da joj kažem sve što mislim. Ali onda sam pogledala Miju. Njene uplakane oči bile su prepune straha i zbunjenosti. Shvatila sam da bijes neće pomoći. Njoj je sada trebala moja snaga.
Privukla sam je k sebi i čvrsto zagrlila.
„Slušaj me dobro, dušo. To je laž. Najveća laž koju si ikada čula. Ja te volim više od svega na svijetu. Ti nisi teret — ti si moj dar. I niko, razumiješ li, niko te nikada neće odvesti odavde.“
Te noći, dok je Mia spavala u mom naručju, donijela sam odluku. Jelena je prešla granicu. Više nije bilo mjesta za sažaljenje. Uzela sam telefon i pozvala advokata.
„Zovem se Ana Petrović,“ rekla sam tiho, ali odlučno. „Želim da pokrenem postupak za puno, zakonsko starateljstvo nad svojom nećakinjom.“
Znala sam da će borba biti teška. Znala sam i da će Jelena igrati prljavo. Ali gledajući anđeosko lice djevojčice pored sebe, znala sam da sam učinila ono što moram. Nisam se više pitala da li je trebalo pokušati još jednom. Jelena je svoju priliku izgubila.
Moja jedina dužnost sada bila je da zaštitim Miju.
Čak i — od njene vlastite majke.
