Sedam godina sam živjela u stanu koji nije bio moj, iako sam svakog dana kuhala, čistila, podizala dijete i pokušavala da vjerujem kako je to — dom. Sedam godina u tišini gutala riječi koje bi me opekle čim bih ih izgovorila. I sedam godina trpjela prisustvo žene koja je vjerovala da moj brak s njenim sinom znači — samo privremenu smetnju.
Njeno ime je Valentina Petrovna. Moja svekrva.
Anton i ja smo se upoznali na fakultetu. Bio je tih, staložen, pažljiv — sve ono što me privuklo. U početku, njegova majka mi je djelovala kao stroga, ali dobronamjerna žena. Ali već poslije prvih mjeseci braka, kada smo se uselili u stan koji je pripadao Antonovoj baki, pokazala je svoje pravo lice.
Iako smo mi tu živjeli — ona je dolazila kad god je htjela. Bez najave, bez kucanja. Imala je ključ. I imala je mišljenje o svemu: kako kuham, gdje perem veš, kako vaspitavam Maksima, našeg sina. Njene riječi bile su upakovane u pasivno-agresivne komentare, često u prisustvu djeteta:
„Barem dijete ispada normalno, ne kao ti.“
„Uvijek nešto ‘namjeravaš’, ali moj sin i dalje jede hladnu supu.“
Anton bi slegao ramenima i govorio:
„Znaš kakva je ona. Ne želi se svađati. Pusti je…“
Pustila sam.
Sedam godina.
Početak kraja: Posjeta mojih roditelja
Moji roditelji su skromni ljudi. Tata je radnik, mama medicinska sestra. Uvijek su bili uz mene. Kada je Maksim bio bolestan, oni su kupovali lijekove. Kad smo renovirali kuhinju, njihova ušteđevina nas je spasila. Došli su da čuvaju Maksima dok smo Anton i ja imali radne obaveze.
Bili su tu svega jedan dan kada je Valentina Petrovna došla — bez poziva, kao uvijek.
Telefon moje majke zazvonio je dok sam bila na poslu:
„Lenočka… došla je. Viče. Kaže da smo se uselili bez dozvole… da je ovo njen stan…“
U pozadini sam čula kako viče:
„Ovi došljaci! Mislite da možete živjeti gdje god hoćete? Ovo je MOJ stan!“
Istrčala sam iz kancelarije, zvala Antona.
„Tvoja majka IZBACUJE MOJE RODITELJE!“, viknula sam.
„Dolazim odmah!“, rekao je.
„I uzmi joj ključeve. Danas.“
Kad sam stigla, moji roditelji stajali su pored vrata.
Koferi na pločicama.
Maksim uplakan.
Majka slomljena.
Otac nijem.
A Valentina Petrovna — stajala je u sred dnevne sobe, hladna i zadovoljna.
„Šta se ovdje događa?!“, viknula sam.
„Ponašaju se kao da su kod kuće! Ovo nije hotel!“, rekla je.
„Ovo jeste njihov dom!“, uzvratila sam.
„Ti si ovdje niko! Imaš li papire? Nemaš. Moj sin ima. Ja odlučujem.“
U tom trenutku više nisam imala dilemu. Pogledala sam Antona pravo u oči i rekla:
„Ili večeras uzimaš ključeve i prepisuješ pola stana na mene — ili sutra podnosim zahtjev za razvod.“
Znao je da ne blefiram.
Prekretnica
Sljedećeg dana otišli smo kod notara.
Polovinu stana prepisao je na mene.
To nije bila samo pravna formalnost.
To je bio trenutak kada sam — postala stvarna u toj kući.
Valentina Petrovna je nakon nekoliko dana nazvala, glas promijenjen:
„Sine… nisam to mislila… bila sam samo zabrinuta…“
Anton joj je rekao:
„Možeš doći, ali samo ako se ponašaš pristojno.“
Došla je s tortom i buketom. Pokušala se nasmijati, izgovorila nešto poput izvinjenja. Moji roditelji su joj pružili ruku. Ja — nisam. Samo sam stajala i gledala kako se njena moć urušava.
Od tada su važila nova pravila:
-
Nema ključeva.
-
Nema upada.
-
Samo poziv. Samo dogovor. Samo pristojnost.
Epilog: Šta znači stvarno imati dom
Mjesec dana kasnije, moji roditelji su ponovo došli — za Maksimov rođendan. Valentina Petrovna im je pomagala da postave sto, čak je i nosila balone.
Kada smo ostali sami, majka mi je šapnula:
„Lenočka, trebala si ovo davno.“
Zagrlila sam je i rekla:
„Znam, mama. Znam.“
Te večeri, Valentina Petrovna mi je donijela kolač od jabuka.
Nije rekla ništa.
Ali u njenim očima sam vidjela — shvatila je.
U pokušaju da iz kuće izbaci „goste“, gotovo je izgubila sve:
sina, unuka, porodicu.
Sada, kad stanem pred vrata, okrenem ključ i otvorim ih, dočeka me pločica:
„Anton i Jelena Petrovi“
I znam —
ovo više nije njen dom. Ovo je NAŠ dom.
I prvi put nakon sedam godina —
kod kuće sam.
