Upoznala sam ga na sajtu za upoznavanje. Mesecima je bio moj beg od stvarnosti, moj princ na belom konju. Njegove poruke su bile umetnost. Nije slao obične, kratke poruke. Pisao je pasuse. Pitao me je o danu, o snovima, o knjigama koje čitam. Citirao je pesnike, slao mi linkove za muziku za koju je mislio da će mi se svideti. “Tvoj um je predivan,” napisao je jednom. “Jedva čekam da upoznam ženu koja stoji iza ovih reči.”
Verovala sam mu. Nakon niza loših iskustava, on je delovao drugačije. Stvarno. Otvarala sam mu se, pričala mu o svojim nesigurnostima, o svojoj ljubavi prema umetnosti, o tome kako se ponekad osećam nevidljivo. “Ja te vidim,” odgovorio bi. “Vidim te savršeno.”
Kada me je konačno pozvao na sastanak u jedan od najlepših restorana u gradu, srce mi je lupalo od sreće. Provela sam celo popodne spremajući se. Izabrala sam svoju najbolju haljinu – jednostavnu, crnu, elegantnu. Uvila sam kosu. Pažljivo sam nanela šminku. Želela sam da izgledam onako kako sam se osećala dok sam se dopisivala s njim – posebno.
Ušla sam u restoran sa osmehom, tražeći ga pogledom. I videla sam ga. Sedeo je za stolom u uglu, baš kao na slikama. Ali onog trenutka kada je podigao pogled, moj osmeh se zaledio. U očima mu nije bilo topline koju sam zamišljala, samo hladan, prezriv pogled koji me je skenirao od glave do pete, kao da procenjuje robu.
Ipak sam prišla stolu, govoreći sebi da umišljam. “Zdravo,” rekla sam, pokušavajući da zvučim veselo.
Nije mi odgovorio. Samo je nastavio da me gleda sa gađenjem.
— “Ti si to na sebe navukla?”, procijedio je, pokazujući na moju haljinu. — “Pa tebi sve kipi sa strane, stomak se vidi. Zar ti samoj nije odvratno?”
Zanemela sam, u grudima mi se nešto slomilo. To nije bio on. To nije mogao biti on.
— “Obukla sam najbolje što imam,” tiho sam odgovorila.
On se glasno, brutalno nasmejao, tako da su se ljudi za susednim stolovima okrenuli.
— “Znači, ovo je tvoje najbolje? Gospode, onda se bojim i da zamislim kakve su ti ostale krpe.”
Stajala sam, osećajući kako mi suze naviru na oči, ali on nije stajao. Uživao je.
— “Zašto si mi uopšte pisala? Misliš da se takvi kao ja, zabavljaju sa takvima kao ti? Odmah da ti kažem: neću platiti za tebe. Dovoljno mi je što sam te video uživo – i već se kajem.”
Govorio je glasno, namerno, tako da svi čuju.
— “‘Dragi, nedostaješ mi, jedva čekam da te vidim…’”, imitirao me je piskavim glasom. — “Zbog ovoga si htela da se vidimo? Da bih gledao tvoju jadnu facu? Meni je odvratno čak i da sedim pored tebe! Debela si i jadna.”
U tom trenutku, nešto u meni je puklo. Poniženje je bilo toliko potpuno, njegova surovost toliko neočekivana, da je bol nestao. Umesto njega, pojavio se bes. Ledeni, bistri bes. Suze su se povukle. Shvatila sam. On nije bio princ. On je bio monstrum. I nije zaslužio moje suze.
U tom trenutku, umesto da pobegne, podigla je glavu. U njenim očima se pojavilo nešto novo, nešto opasno. Pogled joj je pao na konobara koji je upravo prolazio pored njihovog stola, noseći poslužavnik. A na poslužavniku je bila crvena, vrela supa.
On se i dalje smejao, uživajući u svom trijumfu. Očekivao je da briznem u plač i pobegnem. Ali ja se nisam pomerila. Samo sam ga gledala, a osmeh mu je polako nestajao sa lica dok je shvatao da u mojim očima više nema suza. Samo led.
Konobar je prolazio, balansirajući poslužavnik. “Izvinite, mogu li samo da pogledam?”, rekla sam, a glas mi je bio miran. Konobar je, zbunjen, stao. Na poslužavniku je bila činija crvene, vrele Tom Jam supe.
Bez oklevanja, uzela sam činiju. Osetila sam vrelinu kroz porcelan.
Napravila sam korak ka stolu. On me je gledao, sada sa trunkom nervoze u očima. “Šta to radiš?”
Pogledala sam ga pravo u oči. “Rekao si da žališ što si me video uživo,” rekla sam tiho. “Hoću da budem sigurna da ćeš me dobro zapamtiti.”
I onda sam, polako i namerno, izlila celu činiju vrele, crvene supe na njegovu glavu.
Trenutak šoka. A onda, vrisak. Njegov. Skočio je sa stolice, hvatajući se za lice i kosu, dok su mu rezanci i komadići piletine klizili niz kragnu skupe košulje. Miris ljutih začina je ispunio vazduh.
U restoranu je nastao muk. A onda je neko prasnuo u smeh. Pa još jedan. Uskoro se cela sala tresla od smeha. Neki su čak i aplaudirali.
Stajala sam iznad njega, dok je on frktao i pokušavao da obriše supu sa očiju. Izvadila sam novčanik, izvukla novčanicu i bacila je na sto.
“Evo, za supu,” rekla sam glasno, da svi čuju. “A za lekciju koju si upravo naučio… ona je besplatna.”
Okrenula sam se i, uzdignute glave, polako i samouvereno izašla iz restorana, ostavljajući ga u mokrom odelu, pod smehom i zapanjenim pogledima gostiju.
Dok sam hodala ulicom, osetila sam kako me obuzima talas olakšanja. Nisam bila postiđena. Nisam bila slomljena. Bila sam slobodna.
Izvadila sam telefon, otvorila aplikaciju za upoznavanje, pronašla njegov profil – profil “princa” – i pritisnula “izbriši”. Monstrum me nije uništio. Samo mi je pokazao snagu za koju nisam ni znala da je posedujem.
