Još sam nosila crnu haljinu od juče, dok su njegov otac i brat iznosili stvari iz kuće — stolove, stolice, čak i staru fotelju koju je Marcus obožavao. U toj fotelji bi sedeo svake večeri, s novinama i šoljom čaja. Sada je visila u rukama čoveka koji nije znao ništa o ljubavi — ali je znao sve o gramzivosti.
„Nemate pravo na ovo,“ rekla sam tiho, ali odlučno. Raymond, moj svekar, okrenuo se s osmehom koji je govorio više od reči. „Pravo? Ovo je porodična kuća, devojko. Bila je naša, biće naša. Marcus je mrtav, a ti nisi krv. Jednostavno.“
Dok su lomili uspomene i izbacivali kutije, jedan porodični album pao je na pod. Staklo je puklo, a fotografije su se rasule. Na njima su bili trenuci sreće — Marcus, ja, naša ljubav. Sve ono što su Raymond i njegovi sinovi ignorisali dok je Marcus bio živ.
I dok su mi rušili dom, nisam zaplakala. Niti sam vikala. Umesto toga, setila sam se nečega što su zaboravili: Marcus je znao s kim ima posla.
Dok su pakovali kutije s mojim stvarima, uzela sam telefon i pozvala broj koji sam znala napamet — broj Marcusovog advokata, gospodina Lewisa. Njegov umoran glas brzo je postao ozbiljan:
„Ashley, ne brinite. Marcus je sve regulisao. Samo ih zadržite dok ne stignem.“
Spustila sam telefon i sela na stepenište. Raymond me pogledao podrugljivo.
„Zoveš policiju?“
„Ne,“ odgovorila sam mirno. „Čekam pravdu.“
Tri meseca pre nego što je preminuo, Marcus je u tišini prepisao vlasništvo kuće na mene. Hteo je da izbegne sukob sa ocem, ali mi je rekao:
„Kad mene ne bude, hoću da znam da si zaštićena.“
Nedugo zatim, gospodin Lewis je stigao. U rukama je držao kovertu.
„Šta vi radite ovde?“ Raymond je bio besan.
„Ovo je privatni posed.“
„Upravo tako,“ odgovorio je advokat, „i u potpunom vlasništvu gospođe Ashley Coleman, prema zakonski validnom testamentu.“
Nastala je tišina. Gerald je ispustio kutiju. Raymond se trudio da zadrži izraz lica.
„To nije moguće!“
Lewis je izvadio overeni dokument.
„Kuća, zemljište i sve što se nalazi unutar — prebačeni su na gospođu Coleman pre više od mesec dana. Sud u Ričmondu je to potvrdio.“
Raymondovo lice postalo je pepeljasto. Njegovi sinovi su spustili ruke.
„Izgleda,“ rekla sam tiho, „da krv nije jedini dokaz pripadnosti.“
U tom trenutku osetila sam da je nepravda ispravljena. Sve godine ignorisanja, ponižavanja i hladnih pogleda — nestale su pred tišinom njihovog poraza.
„Odlazite,“ rekla sam glasom koji više nije drhtao.
„Ovo je moj dom. Ako do večeras ne napustite posed, bićete prijavljeni za nezakonit ulazak i krađu.“
Do zalaska sunca, kuća je bila tiha. Samo sam ja ostala — sa stvarima koje su pripadale meni i Marcusu. Uzela sam njegovu staru fotografiju i prošaptala:
„Znao si. I znao si kako da me zaštitiš. Hvala ti.“
Sledećeg jutra, otvorila sam vrata i u kuću je ušlo sunce. Miris kafe i tišina doma obavili su me. Po prvi put nakon njegove smrti, nisam se osećala napušteno.
Jer iako se vlasništvo može menjati, prava ljubav ostaje. Ukorenjena u delu srca gde nijedna pohlepa ne može dopreti.
