Letnje sunce je bacalo duge senke na gradske ulice dok je Markus Kaldvel, samonikli milioner, šetao pored svoje verenice Viktorije Hejz. Na putu do hotela gde su ih čekali investitori, Viktorija je naglo zastala. Njen pogled zaustavio se na mršavom, bosonogom dečaku koji je sedeo sam na ivici trotoara.
“Markus… pogledaj ga,” šapnula je.
Markus je okrenuo glavu i u trenutku mu je zastao dah. Plava kosa, rupica na obrazu, tamnoplave oči — crte koje nije video od onog dana kada je njegov petogodišnji sin nestao u prepunom parku, pre dvanaest godina.
“On izgleda…”, Markus je promuklo izgovorio.
“Kao tvoj izgubljeni sin,” završila je Viktorija.
Dečak se zvao Danijel. Ime koje su on i njegova pokojna žena odabrali za svog sina. Nije znao svoje prezime, nije imao roditelje, a u njegovom pogledu bilo je nešto što je proparalo Markusovu dušu.
Kada se pojavio visok čovek u kožnoj jakni i počeo da viče na Danijela, dečak je pobegao u panici. Markus i Viktorija su potrčali za njim i našli se pred starim skladištem. Iza vrata čuli su oštar glas i udarac. Markus je tada znao da nema više vremena za čekanje.
“Ne odlazim bez njega,” rekao je ledenim tonom čoveku koji je pokušao da ih otera.
Pozvana policija stigla je brzo, a Danijel je, drhteći, potrčao u Markusov zagrljaj. “U redu je, sine,” prošaputao je Markus, prvi put posle dvanaest godina.
DNK test je sutradan potvrdio ono što je Markus osećao srcem — Danijel je zaista bio njegov sin.
Te večeri, odveo ga je u njegovu staru sobu. Zidovi obojeni u nežno plavu boju, autići poređani na polici, sve je bilo isto.
“Još uvek je tu… kućica na drvetu?” upitao je Danijel.
“Čekala te je,” odgovorio je Markus.
Dečak ga je zagrlio svom snagom, a Markus je znao da se sve promenilo.
Posle dvanaest izgubljenih godina, njegov život je ponovo imao smisao. Ali duboko u sebi bio je svestan da priča tek počinje — jer onaj čovek u kožnoj jakni još uvek je bio tamo negde.
I Markus je znao jedno: nikada više neće dopustiti da mu neko oduzme sina.
