Nikada nisam vjerovala da će trenutak kada moja kćerka postane bogata biti onaj u kojem ću izgubiti svoje dijete. Danas, dok gledam unazad, shvatam koliko se sve promijenilo i koliko je novac uticao na naš odnos. Ovo je jedna poučna priča.
Stajala sam na kiši, mokra do kože, gledajući u luksuznu vilu pred kojom su još visile trake od agencije za nekretnine. Kiša je udarala po mom licu, ali ono što me boljelo nije bila hladnoća — bio je to njen glas:
„Nećeš vidjeti ni cent mog novca, veštice!“
U tom trenutku, kofer mi je ispao iz ruke. Onaj isti kofer koji sam tog jutra pažljivo spakovala, nadajući se da ćemo početi život iznova, u miru i sreći. Stvari su se rasule po njenom prilazu: stara bluza, čarape, sitnice iz mog života. Moja izlizana četkica za zube otkotrljala se do šahta, kao da i ona zna da tu više ne pripadam.
Nisam plakala, nisam vikala. Samo sam skupljala stvari, jednu po jednu, dok je kiša padala sve jače. Zatvorila sam kofer i krenula niz ulicu.
Moja kćerka je sigurno mislila da ću se vratiti, moliti, možda čak biti zahvalna za mrvice njene „dobrote“. Ali ono što nije znala jeste da je napravila grešku. Sitnu, ali skupu.
Nije provjerila ime na tiketu.
Nedjelju dana kasnije sjedila sam u banci. Službenica je provjeravala dokumenta i rekla:
„Gospođo, čestitamo. Ovaj tiket je registrovan na vaše ime. Novac će biti prebačen na vaš račun u roku od 48 sati.“
Duboko sam udahnula. Srce mi je lupalo, ali ne zbog novca — već zbog spoznaje da pravda ipak postoji. Taj tiket sam zapravo ja kupila, tog dana kada sam svratila u prodavnicu po mlijeko. Ona ga je sakrila i preuzela sve: slavlje, intervjue, kupovinu vile. A sada sam ja sjedila sa dokazom da pripada meni.
Sutradan, dok sam pakovala stvari u mali stan koji sam iznajmila, telefon je zazvonio. Njeno ime na ekranu. Nisam se javila. Sljedećeg dana, došla je pred moja vrata, očiju natečenih od plača.
„Mama, molim te, izađi! Mislila sam da je novac moj… nisam provjerila… potrošila sam skoro sve na kuću i kola. Hoćeš li mi pomoći?“
Gledala sam je dugo, a onda rekla mirno:
„Pomoći ću unucima. Njima nikada neću uskratiti ništa. A ti… ti ćeš morati da naučiš kako je to kada te neko odbaci.“
Zatvorila sam vrata i tek tada sam pustila suze. Ali to nisu bile suze bola, već oprosta.
Mjesecima poslije kupila sam manju kuću i otvorila štedne račune za školovanje unuka. Nisam joj zabranila da dolazi, ali više nisam spašavala svaki njen pogrešan korak.
Godinu dana kasnije, na rođendanu mog najstarijeg unuka, prišla mi je tiho i rekla:
„Izvini, mama. Sada znam koliko sam te povrijedila.“
Zagrlila sam je i šapnula:
„Nije kasno da popraviš stvari. Ali od tog dana više nisi dijete koje može da viče na mene. Ti si odrasla žena i vrijeme je da preuzmeš odgovornost.“
Te večeri, prvi put nakon dugo vremena, bile smo porodica.
Novac je bio samo papir.
A lekcija koju smo naučile — bila je neprocjenjiva.
