Sve je počelo kada su finansijski pokazatelji počeli da opadaju, a izgovori su se gomilali. Leonard, moj potpredsednik, uveravao me je da je sve pod kontrolom, ali moj instinkt govorio je drugačije. Odlučila sam da siđem sa svog mesta i iz prve ruke saznam šta se zapravo događa u firmi.
Prvih nekoliko dana bila sam neprimetna dok sam čistila hodnike. Čula sam zaposlene kako se žale na budžete, ogovaraju upravu i spominju tajne sastanke. Međutim, ključni trenutak dogodio se kada sam čula Leonarda kako šapuće telefonom: „Ne brini, ona ništa ne zna. Do završetka akvizicije pokupićemo njene akcije, a ona će ostati praznih ruku.“
Te reči su me šokirale. Te noći nisam mogla da spavam, razmišljajući o tome da li me zaposleni uopšte poštuju.
Sledećeg jutra vratila sam se kao da ništa nije bilo, ali sa čvrstom odlukom – neću dozvoliti da ova situacija prođe neprimećeno.
Narednih dana pažljivo sam pratila Leonarda i njegove aktivnosti. Jedne noći, dok sam ostala kasno u kancelariji, pronašla sam fasciklu sa važnim dokumentima skrivenim u kuhinji za zaposlene. Tu su bili ugovori o prodaji firme i ime misterioznog investitora. Fotografisala sam dokaze i pripremila se za konfrontaciju.
Na sledećem sastanku odbora pojavila sam se u svom punom kapacitetu – profesionalno obučena i spremna da izložim sve što sam otkrila. Projekcija dokumenata i snimaka nije ostavila mesta za sumnju. Leonard je pokušao da se opravda, ali članovi odbora su odmah reagovali – smenili su ga sa dužnosti.
Zaposleni su mi potom prišli, zahvalni što je neko konačno stao u njihovu odbranu. Uvela sam nove politike transparentnosti, anonimne linije za prijavu problema i otvorene sastanke, čime smo povratili poverenje unutar tima.
Ova priča pokazuje koliko je važno ne samo biti lider sa visoke pozicije, već i poznavati stvarno stanje stvari. Ponekad, da bi se razumelo šta se dešava, potrebno je skinuti maske i pogledati stvari iz drugačije perspektive.
