Artur je imao samo 23 godine, ali život ga je već pritiskao kao da nosi ceo svet na leđima. Njegova majka bila je teško bolesna, bez mogućnosti da radi, dok je mlađa sestra zahtevala svakodnevnu brigu i sredstva za školovanje.
Svi troškovi su pali na Artura – lekovi, računi, hrana, odeća, školski pribor. Radio je šta god je stigao: kao dostavljač, radnik za selidbe, davao je privatne časove. Ipak, novca nikada nije bilo dovoljno. Dugovi su rasli, kamate su se gomilale, a on se svakog dana pitao koliko još može izdržati.
U jednom od najtežih trenutaka, prijatelj ga je upoznao sa neobičnom ženom. Imala je 76 godina, bila je milijarderka, naviknuta na luksuz, ali iznenađujuće usamljena. Bila je britka, inteligentna, direktna i s neobičnim smislom za humor. Već nakon prvog susreta, Artur je shvatio da ispred sebe nema samo bogatu staricu, već osobu sa dubinom i životnom mudrošću.
Nakon nekoliko sastanaka, ona mu je izgovorila predlog koji nije očekivao – ponudila mu je brak.
Nije znao kako da reaguje. Srce mu je govorilo jedno, a razum drugo. Znao je da se ne radi o ljubavi, već o dogovoru. Ali pred očima su mu bile majka i sestra koje očajnički traže spas. Posle nekoliko neprospavanih noći, prihvatio je.
Govorio je sebi: “Ako mogu da obezbedim porodicu makar na nekoliko godina, vredi.”
Brak koji nije bio ono što je očekivao
Posle venčanja uselio se u njenu raskošnu vilu. Živeli su mirno, ali odvojeno. Spavali su u različitim sobama, komunicirali uglavnom za večerom. Nije bilo bliskosti, ali nije bilo ni zahteva.
Jedne večeri pozvala ga je u svoj kabinet. Na stolu su bile sveće, atmosfera tiha. Pružila mu je čašu vina i izgovorila rečenicu koju nikada neće zaboraviti:
“Znam zašto si pristao na ovaj brak. Zbog svoje majke i sestre. I poštujem te zbog toga.”
Zanemeo je. Nije očekivao da to neko izgovori naglas.
“Ne želim da mi glumiš muža,” nastavila je.
“Ne želim brak, barem ne u tradicionalnom smislu. Želim prijatelja, saputnika. Nekoga ko će razgovarati sa mnom, biti uz mene. Ništa više.”
Artur je jedva izustio:
“Znači… ne tražite ništa drugo?”
Nasmešila se.
“Ništa drugo. Ali postoji jedan uslov.”
Pogledao ju je.
“Koji?”
“Moraš da završiš fakultet i izgradiš život u kojem nećeš zavisiti od mene. Želim da odeš kao muškarac koji stoji na svojim nogama.”
Upitao ju je iskreno:
“Zašto mi pomažete?”
Odgovorila je jednostavno:
“I ja sam jednom bila siromašna. Neko je tada pomogao meni. Sad je red na mene.”
Novi početak
Od tog trenutka, Artur je krenuo novim putem. Upisao je fakultet. Njegova majka je zahvaljujući plaćenom lečenju počela da se oporavlja. Sestra je dobila sve što joj je trebalo za školu.
Njegov odnos sa starijom ženom postao je posebno prijateljstvo. Provodili su večeri u razgovorima o knjigama, politici, muzici. Slušao je njene priče o mladosti, a ona je uživala u njegovom prisustvu.
Godinu dana kasnije, završio je semestar kao najbolji student. Kada je došao kući sa diplomom, ona ga je zagrlila i rekla:
“Ponosna sam na tebe. Ti si meni vratio smisao života.”
Nakon nekoliko godina, preminula je u snu. Nije mu ostavila bogatstvo. Umesto toga, ostavila mu je pismo:
“Nisam ti ostavila milione. Ostavljam ti nešto vrednije – slobodu. Živi punim plućima. I zapamti, pomaganje drugima ne osiromašuje.”
U tom trenutku, Artur je shvatio najvažniju lekciju u životu: novac može da spasi telo, ali samo ljudska toplina i nesebična podrška mogu da izleče dušu.
